DOBRICA ĆOSIĆ
Intervju za "Večernje novosti"
20. mart 2008.
Dobrica Ćosić: U ekskluzivnom intervjuu za "Novosti"
podseća da je podela Kosova jedino rešenje. Ćosić je već 70 tih izašao sa tom tezom
koja je prevladala u vreme kada se otvara srpsko pitanje unutar Jugoslavije posle Titove
smrti. Upravo je Dobrica Ćosić pokrenuo i podsticao pobunu Srba na Kosovu sa tezom da se
nad Srbima vrši kulturnu genocid. Ta teza je ušla i u Memorandum. Međutim, od momenta
kada je otvoreno srpsko poitanje, Ćosić se zalagao za amputaciju Kosova sa
argumnetacijom da Srbija ne može savladati demografsku eksploziju albanske populacije.
Njegova osnovna ideja bila je pomeranje srpske države na severozapad. To je podrazumevalo
veliki deo Hrvatske i skoro celu Bosnu. Kasniji razvoj događaja pokazao je koliko košta
njegova ideja o pomeranju države. 2005. objavio je knjigu u kojoj se ponovo zalagao za
podelu Kosova. Ta knjiga je promovisana u skoro svim gradovima Srbije. Imala je dva
izdanja sa tiražom koji je za Srbiju rekordan. (prvo izdanje 50.000 primeraka). U
suštini njegova knjiga je prava strategija Beograda.
(...) O srpskoj nacionalnoj politici prema Kosovu i Metohiji skoro
četiri decenije mislim drukčije od ljudi na vlasti i drukčije no sadašnji
političari.(...) Najkraće rečeno: ja sam rešenje vekovnih antagonizama između Srba i
Albanaca na Kosovu i Metohiji video u kompromisu istorijskog i etničkog prava. Taj
kompromis podrazumeva pravo Albanaca da se ujedine sa svojom maticom Albanijom, sa
teritorijama na kojima su većina. Teritorijalna podela Kosova i Metohije i razgraničenja
Srba i Albanaca treba da se ostvari bez težnji za etnički čistim teritorijama, a sa
reciprocitetom u sadržajima i oblicima garantovanih nacionalnih i građanskih prava za
manjine. Kosovo u Srbiji, koja je biološki klonula i u demografskoj depresiji, za dve
decenije pretvorilo bi Srbiju u federaciju dve nacije sa permanentnim suprotnostima.
Život u takvom društvu bio bi naporan, a progres usporen.
(...) Srednjovekovni srpski manastiri - Pećka patrijaršija, Dečani,
Bogorodica Ljeviška, svetoarhangelski kompleks, Dević, Gračanica sa kosovopoljskim
kompleksom - povraćajem zemljišta i šuma nacionalizovanih 1945. godine, treba da dobiju
samoupravni položaj po atoskom modelu za pravoslavne manastire u grčkoj državi. Bilo bi
to pravedno i trajno rešenje koje bi moglo da postane temelj kulturne i celokupne
albansko-srpske saradnje u ekonomiji, komunikacijama i svim oblicima međunacionalne
saradnje.
(...) Ali, svaku politiku koja nacionalni spas vidi samo u Evropskoj
uniji smatram iluzijom i sirotinjskom utopijom. Sve dok je NATO uslov i sadržaj
"evroatlantskih integracija", dok Evropska unija vodi prema Srbiji ultimativnu
politiku koja je u suštini srbofobska, dok Srbiju tretira kao taoca i narod pati zbog
dvojice haških optuženika za koje se ne zna ni da li su živi, dok o sudbini Srbije
meritorno odlučuje birokratska oligarhija u Briselu, ja ne verujem u "srećnu
budućnost" koja nastupa samim učlanjenjem u Evropsku uniju. Da se pogrešno ne
razumemo: u načelu nisam protivnik Evropske unije i stvaranja demokratske, liberalne,
harmonizovane zajednice evropskih naroda. Ali jesam evroskeptik zato što smatram da u taj
proces treba uneti više slobode, a manje diktata i nasilnog usrećivanja po nekadašnjem
sovjetskom modelu, i više poštovanja različitosti i specifičnosti naroda i kultura.
Takođe, verujem da su potrebne decenije i decenije da se prevaziđe ono što je vekovima
nastajalo i sagradi zaista "nova Evropa" u kojoj se neće ratovati i u kojoj će
svi Evropljani imati ista prava i iste legitimacije. Međutim, savremenici smo
umnožavanja i narastanja imanentnih antagonizama u Evropskoj uniji koji senče horizonte
"evroatlantskih integracija".
(...) Ćutao sam i zato što sam verovao da su moja shvatanja o Kosovu i
Metohiji dobro poznata u Srbiji i diplomatskim kancelarijama Evropske unije, Amerike i
Rusije, kojima sam oktobra 2004. dostavio moj "Predlog za životnu koegzistenciju
albanskog i srpskog naroda" (objavljeno u knjizi "Kosovo"). A imao sam
priliku i da sa mnogim ministrima, diplomatama, novinarima i albanskim lobistima iscrpno
raspravljam o kosovskim problemima. Među njima je bilo i mojih istomišljenika.
(...) Od srpskih političara uspešno sam sarađivao sa Nebojšom
Čovićem dok je bio predsednik Koordinacionog centra. Potpunu saglasnost o strategiji i
taktici rešavanja kosovskog pitanja postigao sam sa Zoranom Đinđićem decembra 2002.
godine. O saradnji sa Zoranom Đinđićem nešto je zapisano u knjizi "Kosovo".
A od sadašnjih političara na vlasti najviše razumevanja za moja shvatanja pokazao je
Boris Tadić. On slobodno razmišlja i lako zaobilazi predrasude. Najznačajniju podršku
mojoj koncepciji rešenja kosovskog pitanja, dao mi je profesor Milovan Radovanović
svojim kapitalnim delom "Kosovo i Metohija - antropogeografske i demografske
osnove". Nas dvojica smo istomišljenici o kosovskom pitanju i ja izdašno koristim
njegova znanja i iskustva koja mi štedro nudi.
(...) O preambuli u Ustavu da je Kosovo deo Srbije: Tu nacionalnu dogmu
smatram suvišnom u Ustavu i pogrešnom kao postulat državne politike u uslovima
američke i natovske okupacije Kosova. Autori tog ustavnog patriotizma morali su da znaju
da se time produbljuje konfrontacija sa Amerikom i Evropskom unijom i smanjuje manevarski
prostor Srbije, što se ne može smatrati realističkom politikom. Ne razumem dokle će
Srbi da vode bitke čiji je ishod unapred poznat da je gubitnički za Srbe.
(...) Državnici i političari koji su priznali nezavisno Kosovo i sa
albanizovanim Kosovom i Metohijom pod američkom okupacijom i vlašću Unmika, 17.
februara oteli su nam i čistu etničku teritoriju od Zubinog Potoka, Zvečana i Ibra do
Raške - skoro 60 kilometara u dubinu Srbije, prelamajući i Kopaonik, najveću srpsku
planinu od Pančićevog vrha; dakle prisvajajući čitav južni, rudni deo Kopaonika. Sa
aneksijom znatnog dela Raške oblasti oteli su nam centralno kosovsko-gračaničko
područje i šarplaninske župe: Siriniću župu sa 16 naselja, Sredačku župu sa 13
naselja, Goru sa 19 naselja i Štrpce kao administrativni centar podšarplaninskog
područja. Ta gospoda koja srpsku totalnu kapitulaciju smatraju pragmatičnom politikom,
nastupaju sa licemerjem i cinizmom koje je bilo ugrađeno u njihovoj ratnoj šifri
"Milosrdni anđeo". Koliko ja razumem politiku Borisa Tadića njegov pragmatizam
je načelan, ali i vrlo senzibilan; on je čovek u čije dobre namere treba verovati. No,
nisam pristalica politike koja "nema alternativu". Svet se tako brzo menja i
donosi nove mogućnosti, pa se ne treba okivati nijednom "alternativom" i
nijednim zavetom koji nam ugrožava opstanak. A danas se o našem opstanku odlučuje.
(...) Treba diplomatski i politički da se bori za reviziju odluke o
nezavisnosti Kosova koja je toliko nepravedna da uspostavlja trajna neprijateljstva
između albanskog i srpskog naroda. Ova američka pobeda poklonjena Albancima, neće
usrećiti ni sadašnje ni buduće generacije albanskog naroda. Proglašenje nezavisnosti
Kosova, posle razbijanja Jugoslavije, najveća je politička greška Sjedinjenih Država i
Evropske unije. To je čin koji trajno destabilizuje Balkan i determiniše njegovu
prekompoziciju. Kosovo je ratom osvojila Amerika za svoje strateške ciljeve, sagradila
ratnu bazu "Bondstil" i učinila Albance svojim pouzdanim vazalima i čuvarima
"Bondstila". Albanci će tu ulogu iskoristiti za ostvarenje svog glavnog
nacionalnog cilja - stvaranje "Velike Albanije".
(...) Mitomanska i porazna politika: Od Nikole Pašića do današnje
vlasti prema Kosovu vodi se ista, mitomanska, tradicionalistička, pogrešna i porazna
politika. U takvu politiku vidno se participirala i Srpska pravoslavna crkva. Na suprotnim
ideološkim postulatima Komunistička partija Jugoslavije je sprovodila Kominterninu
antijugoslovensku i antisrpsku politiku, pa je brionskim ustavom 1974. godine Pokrajina
Kosovo dobila svojstva državnosti i ustavno-pravno imala protektoratski položaj prema
"užoj Srbiji", čime je omogućena legalna albanizacija Kosova i Metohije i
progon Srba iz njihove vekovne postojbine. Dogodio se epohalan paradoks: Kominterninu
ideologiju razbijanja Jugoslavije kao velikosrpske tvorevine i priznavanjem nezavisnosti
Kosova i otcepljenjem od Srbije, oživotvorile su Amerika i Evropska unija!
(...) Pitate me šta Srbija treba da čini?
* Da se političkim sredstvima bori za svoja prava i pamti nepravde koje su joj nanete
* Da kritički sagleda svoju državnu politiku i ne postavlja ciljeve koji su neostvarivi
* Da dostojanstveno istrpi kosovski poraz
* Da se posveti preporodu Srbije, razvijanju tesne ekonomske i kulturne saradnje sa
Republikom Srpskom i čuvanju celine srpskog naroda demokratskom i prosvećenom politikom.
(Večernje novosti, 20. mart 2008.) |
