|
Ako ništa drugo, ovo suđenje će nam služiti kao
podsetnik da je krvoproliće te vrste još moguće u modernoj Evropi -
smrt, tortura, masovno silovanje, sakaćenje u logorima; opsada i
tortura nad Sarajevom, velikom evropskom prestonicom; masakr 8.000
muškaraca i dečaka u Srebrenici po skraćenom postupku. Karadžić je
tražio 17 sati da predstavi objašnjenje za sve ovo, počinjeno
navodno pod njegovom komandom.
Karadžić je bio politički komesar projekta
bosanskih Srba za rasno "čistu" državu tokom onih godina i zajedno s
presudom njegovom vojnom pandanu generalu Ratku Mladiću rezultat će
biti vrhunac dvadesetogodišnjeg poduhvata u kojem je Međunarodni
krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) trebalo da učvrsti
novo međunarodno pravo.
Čovek koji vodi Karadžićevo suđenje Alan Tiger bio
je u MKSJ-u od samog početka i vodio parnicu protiv njegovog prvog
optuženog 1996, lokalnog sadiste i ubice Duška Tadića, koji je sada
slobodan pošto je odslužio kaznu. Tribunal me je pozvao tokom ranih
dana, kada je bio štedljiv, revnostan i pravičan sa svoje strane.
Sud je osnovan 1993. kroz pokajanje i ambiciju. Pokajanje zato što
su UN već postale nesposobne i cinične do tačke saučesništva u
pokolju koji su sada pokušavale da osude (iako zvuči ironično,
najgore će tek uslediti 1995, kada su prepustile "bezbedno područje"
Srebrenice masakru). Ambicija, zato što se smatra da je MKSJ
pokrenuo jedan smeo novi svet ljudskih prava, kojim će se istorijske
siledžije pozvati na odgovornost.
Mnogo toga može da se dogodi jednom organizmu UN
tokom 20 godina. Svedočio sam na osam suđenja, mesecima sam radio za
Tribunal i posmatrao kako postaje neefikasan - čuo sam kako jasan
jezik prava i pravne odgovornosti ustupa mesto žargonu i anagramima;
posmatrao sam kako komunikacija zapinje zbog birokratije i
hijerarhije; slušao sam nesrećnike koji su preživeli i bili pozvani
da svedoče i pitao se koliko je novca zarađeno u njihovo ime.
Odgovor: Do zla boga i nazad.
Ali važniji oblaci su se nadvili nad MKSJ. Jedan
se tiče obećanja - koje se često izgovara i od suštinske je važnosti
za svrhu postojanja Haga - da će njegovo postojanje sprečiti masovna
ubistva u budućnosti. Predsednik Sirije Bašar al Asad ne daje znake
da se trese od straha.
Drugi je predstavljao instrukcije Tribunala van
okvira sudske prakse, a to je da on ne sudi samo optuženima, već i
promoviše pomirenje. Jedno od glavnih dostignuća Tribunala zapravo
jeste to što je priča o ratu ispričana na stolicama za svedoke tokom
"svedočenja žrtava", glasovima preživelih. Ali do pomirenja nije
došlo.
Bosna je živi primer jer nije izvršena ocena.
Ocenjivanje, preduslov za pomirenje, predstavlja strožu reč, koja
obuhvata pomirljivost sa nesrećom, gledanje samog sebe u ogledalo i
pravljenje amandmana - istorijskih, političkih i materijalnih. To se
ne dešava u zemlji koju još uvek pogađaju podele koje diktiraju
taštine Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je okončan rat tako što
je njime nagrađen Karadžićev projekat i obezbeđena njegova
"Republika Srpska", gde deca pohađaju dve škole pod istim krovom,
gde je negiranje masakra u Srebrenici i koncentracionim logorima još
uvek društvena konvencija i sredstvo da se zadrži vlast.
Ovom činjeničnom stanju čak dvadeset godina
kasnije MKSJ je doprineo malo ili ništa - neko bi mogao da tvrdi da
je viši nivo komunikacije između etničkih grupacija prošle godine
bio rezultat protesta protiv privatizacije, poplava i kvalifikacije
bosanskog fudbalskog tima na Svetskom prvenstvu u Brazilu.
Stiče se utisak da sumnje nastale nakon nedavnih
presuda objašnjavaju rad MKSJ-a. Dvema odlukama donetim u žalbenim
većima 2012. i 2013. preinačene su presude hrvatskom generalu Anti
Gotovini i komandantu srpske (jugoslovenske) vojske Momčilu
Perišiću. Većina sudija, kojim je predsedavao sudija Teodor Meron,
preživeli Holokausta, bivši izraelski diplomata i američki
državljanin, donela je odluku da u dokazima nedostaje da su vojnici
pod komandom generala dobili "posebnu instrukciju" da počine gnusne
zločine. Drugim rečima, odgovornost se skida s vrha, čak i kada svi
znamo da su ratni zločini počinjeni.
To je razljutilo tužioce, jer čim je započeto
dramatično "svedočenje žrtava" protiv manje važnih optuženika kao
što je Tadić, težak i ozbiljniji posao je bio uspostaviti lance
komande koji političko i vojno rukovodstvo dovode u vezu sa
zločinima. Tako na primer, kada je reč o predsedniku Asadu, sudija
Meron je smatrao da granatiranje zajednice do potpunog uništenja dok
preživeli beže ne predstavlja deportaciju jer raseljavanje
stanovništva nije "posebno naređeno".
U oba slučaja je bilo onih koji se nikako nisu
slagali sa sudijom - ali, da ilustrujemo pitanje pomirenja, u
matičnim zemljama bosanski Hrvati su vrištali od sreće i slavili
pobedu Gotovine, dok su izražavali bes zbog pobede Perišića;
bosanski Srbi su radili obrnuto. Izgleda da u zemlji
"neprocenjivanja" samo neprijatelj može da počini ratni zločin, a ne
i neko iz istih redova.
Ali najozbiljnija sumnja u vezi sa MKSJ, koja se
ne tiče njegovog domena rada, već njegove zaostavštine, jeste protiv
koga se vode sudski sporovi u smelom svetu ljudskih prava. Kada je
nadbiskup Dezmond Tutu napisao u Obzerveru da bivši britanski
premijer Toni Bler treba da bude optužen za ratne zločine u Iraku,
pokrenuo je jedno pitanje: koliko će biti visoki ciljevi budućih
optužbi u stalnom Međunarodnom krivičnom sudu ili drugim ad hok
tribunalima kao što je MKSJ? Međunarodni krivični sud (MKS) do sada
nije podigao optužnicu ni protiv koga bele kože. On uporno odbija
zahteve da se podigne optužnica protiv generala Augusta Pinočea iz
Čilea; Bler mu čak ni nije na radaru i pored svih apela nadbiskupa.
I dalje ima pitanja bez odgovora, koja prevazilaze
slučaj Karadžić. Zašto Čarls Tejlor, a ne Bler, Buš ili izraelska
komanda bombaških snaga koje su gađale škole u Libanu i skloništa
civila u Gazi? Kada se MKS bavi kriminalom koji se tiče životne
sredine ili korporativnim kriminalom - rudarskim kompanijama pred
kojima nestaju cele zajednice u Africi i Latinskoj Americi ili
bankama koje su umešane u sistematsko pranje profita narko-kartela?
Veliki savremeni poznavalac filozofije prava
Kostas Duzinas je napisao knjigu u kojoj se osmelio da ukaže da
"ljudska prava" postaju oružje moćnih nacija, više nego sveti
principi, kako su to definisali njegovi prethodnici u Grčkoj,
francuski revolucionari i Tom Pejn. Od suđenja Tadiću do suđenja
Karadžiću protekao je period napornog rada, koji nije uzaludan, i
oslobađajuća presuda zbog "posebne naredbe" bila bi groteskna sve
dok zemlja oko Srebrenice i logora izbacuje mrtve. Ali posle toga,
da bi se dokazalo da Duzinas nije u pravu, unosna "vrteška"
međunarodne pravde treba da poveća, a ne smanji svoje ciljeve. |
