NACIONALNI PROGRAM

Akteri  |  Srpska pravoslavna crkva  |  Raspad Jugoslavije
Dosije Ćosić  |  Dosije Karadžić  |  Dosije Mladić  |  Dosije Jurišić

 

DOSIJE KARADŽIĆ

STRANA ::: 1

INFO   :::  Nacionalni program > Dosije Karadžić > Presuda Radovanu Karadžiću

 

Presuda Radovanu Karadžiću

Vesna Rakić-Vodinelić

25. mart 2016, peščanik

 

Potpuna pismeno obrađena presuda Radovanu Karadžiću još nije objavljena, ali jeste njen rezime tj. obrazloženje, koje je saopštio predsedavajući sudskog veća. Među političarima bivše Jugoslavije ova presuda je dočekana na isti način na koji se shvata uloga Radovana Karadžića u nedavnoj istoriji – u Federaciji BiH i Hrvatskoj kao nedovoljna satisfakcija žrtvama, ali i kao osuda šovinističke i ratne politike vojnog i političkog rukovodstva Republike Srpske, a u Republici Srpskoj i na (od medija i zvaničnika prećutanoj) manifestaciji u Beogradu, pod rukovođenjem jednog drugog haškog optuženika – kao izricanje ne sudske već političke nepravde Srbima, koji u ovoj obradi redovno nisu vinovnici, već po pravilu žrtve, štaviše etničke žrtve haškog tribunala.

Generalni sekretar UN očekuje da ova presuda doprinese pomirenju u regionu, ma koliko da je bilo koji krivični sud nepodoban za izmiriteljsku ulogu, jer sudi samo o jednom segmentu ranije stvarnosti i bavi se krivičnom, a ne drugim vrstama odgovornosti.

U ovom slučaju, presuda (makar i nepravnosnažna) bitna je iz više razloga.

Najpre, njome je, na osnovu izvedenih dokaza utvrđena istinitost činjenica o ratnim zločinima i drugim zločinima međunarodnog prava na velikom delu teritorije Bosne i Hercegovine, koji su učinjeni bilo neposredno bilo pod efektivnom kontrolom Karadžića. Sudska istina jeste najveći stupanj istine (istina van razumne sumnje) koji se može postići u društveno, naročito politički suprotstavljenim gledištima. Ismevanja ili jadanja o „nepravednoj haškoj istini“ nemaju drugog značaja do vajkanja. Bez obzira na neke slučajeve odstupanja od ustaljene prakse Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), pre svega u slučajevima Perišić i Gotovina, za ovu presudu se može reći da sledi ustaljene standarde dokazivanja i ocene dokaza međunarodnog krivičnog prava.

Nadalje, ova presuda podleže kontroli drugostepenog (apelacionog veća), a prema njenoj izreci, žalbe mogu izjaviti i okrivljeni (odnosno njegovi branioci) i tužilac, što će omogućiti ponovno ispitivanje argumenata obeju strana. Branioci su žalbe najavili, tužilac, u svom saopštenju (za sada) nije.

Pravne formulacije ove presude (i gotovo svake druge) mogu se „prevesti“ na svakodnevni jezik i učiniti razumljivim i onima koji nisu pravnici. Treba razumeti šta to sud govori u ovoj presudi da bi se mogla kuditi ili hvaliti.

 

 

Udruženi zločinački poduhvat

 

Šta je bilo predmet raspravljanja i odlučivanja u ovoj presudi? U pitanju su četiri tzv. udružena zločinačka poduhvata koja su optužnicom stavljena na teret Radovanu Karadžiću, svrstana u 11 tačaka optužnice. A šta je to udruženi zločinački poduhvat?[1] Praksa MKTJ o ovome pojmu zasnovana je na čl. 7. st. 1 Statuta MKTJ: „Lice koje je planiralo, podsticalo, naredilo, izvršilo ili na drugi način pomoglo i podržalo planiranje, pripremu ili izvršenje nekog od krivičnih dela navedenih u članovima od 2 do 5 ovog Statuta snosi individualnu odgovornost za to krivično delo“. Na osnovu ove odredbe formulisan je stav Tribunala da će se smatrati individualno krivično odgovornim (dakle – ne odgovornim na osnovu komandne odgovornosti) onaj član grupe koja je planirala, podsticala, naredila, izvršila ili na drugi način pomogla izvršenje ratnog zločina, ili zločina protiv čovečnosti i onda kada taj član grupe nije fizički sudelovao u izvršenju zločina.[2] Za udruženi zločinački poduhvat potrebno je dokazati postojanje grupe, postojanje plana ili koordinisanog delovanja i izvršenje nekog od ratnih zločina ili zločina protiv čovečnosti, koji su proistekli iz delovanja te grupe. Nije potrebno dokazivati da je određeni član grupe i fizički izvršio zločin. Ima razlike između običnih učesnika i visokih funkcionera – vojnih ili političkih vođa koji su imali ključnu ulogu u planiranju zločina. Čitav koncept je zasnovan na tome da upravo oni – visoki funkcioneri – ne izbegnu krivičnu odgovornost.[3]

 

 

Deo optužbe i presuđenja – sveobuhvatni udruženi zločinački poduhvat

 

Prva grupa udruženog zločinačkog poduhvata koja je stavljena na teret R. Karadžiću jeste tvrdnja optužnice da je on sudelovao u zločinima u periodu od oktobra 1991. do 30. novembra 1995, koji su imali za cilj da trajno uklone bosanske Muslimane i bosanske Hrvate sa teritorije za koju se tvrdilo da pripada bosanskim Srbima. Radi se o zločinima na teritoriji opština Bijeljina, Bratunac, Brčko, Foča, Rogatica, Sokolac, Višegrad, Vlasenica i Zvornik u istočnoj Bosni, kao i u tzv. Autonomnoj oblasti Krajina – u opštinama Banja Luka, Bosanski Novi, Ključ, Prijedor i Sanski Most, te u opštinama Hadžići, Ilidža, Novi Grad, Novo Sarajevo, Pale i Vogošća. U rezimeu presude, ovaj deo optužnice je označen kao sveobuhvatni zločinački poduhvat (overarching joint criminal enterprise).[4] Povodom ovog dela optužnice sudsko veće je najpre utvrdilo da se radilo o planiranoj, dobro koordinisanoj akciji zauzimanja navedenih opština od strane vojnih snaga bosanskih Srba, posle čega su usledili brojni ratni zločini i zločini protiv čovečnosti.

Ti zločini su se, najpre, sastojali u proterivanju ili prinudnom preseljenju bosanskih Muslimana i Hrvata bilo u druge delove BiH, bilo u treće države. Karadžićevu odbranu da su oni pobegli usled straha od ratnih dejstava, Sud nije prihvatio, sa obrazloženjima (1) da je dokazano da su oni proterivani pošto su mesta u nabrojanim opštinama već bila „osvojena“ i (2) da je dokazano da su mnogi od proteranih pre toga bili pritvarani, a potom proterani iz svojih mesta.[5]

Potom je Sud utvrdio da su brojni bosanski Muslimani i Hrvati bili uklonjeni sa mesta u opštinskim upravama, zatvoreni u 50 logora širom teritorije nabrojanih opština, u tim logorima držani u nehumanim, pa i neizdrživim životnim uslovima, jer nisu imali uopšte ili nedovoljno hrane i vode, niti uslova za lečenje, a u nekim od logora su bili mučeni i silovani (i žene i muškarci), prinudno odvođeni na frontove ili postavljani kao živi zid.[6]

Sledeća grupa zločina na ovom području sastojala se u tome što su, posle proterivanja, vlasti bosanskih Srba zauzimale imovinu proteranih. Takođe, masovno su rušene džamije i katoličke crkve, kulturni spomenici i tzv. sveta mesta u opštinama Bratunac, Bosanski Novi, Foča, Ključ, Novi Grad, Prijedor, Rogatica, Sanski Most, Sokolac, Zvornik, Bijeljina, Pale i Vogošća. U obrazloženju, predsednik sudskog veća je izrekao da je utvrđeno, van razumne sumnje, da su za ova razaranja odgovorni ne samo neposredni počinioci, nego i članovi udruženog zločinačkog poduhvata, a među njima i Karadžić kao vodeća politička ličnost.[7]

Posebnu grupu krivičnih dela u okviru ovog sveobuhvatnog zločinačkog poduhvata, čine ubistva. Sud je utvrdio da su srpske snage ubile veliki broj bosanskih Muslimana i Hrvata u opštinama Hadžići, Ilidža, Novi Grad, Novo Sarajevo, Pale i Vogošća. Žrtve su ubijene ili u masovnim egzekucijama ili posle osvajanja ne-srpskih sela. Takođe, žrtve su ubijane tokom pritvora, ili su izvođene iz logora i ubijane, ili su bivale pretučene do smrti. Nezavisno od posebno utvrđenih 26 slučajnih ubistava, sud je utvrdio postojanje masovnih namernih ubistava i ta ubistva kvalifikovao kao istrebljavanje bosanskih Muslimana i Hrvata.

Za ubistva, kao jednu grupu krivičnih dela u okviru sveobuhvatnog zločinačkog poduhvata, Sud je zaključio da su ih počinili članovi srpskih snaga i članovi političkih i vladinih organa bosanskih Srba, i ta ubistva kvalifikovao kao povredu zakona i običaja rata. Ostala dela – ubistva, istrebljavanja, deportacije i ostale nehumane radnje (prinudno preseljenje), u okviru sveobuhvatnog zločinačkog poduhvata, Sud je kvalifikovao kao zločine protiv čovečnosti. (O ovom poslednjem, sudija Hauard Morison /Howard Morrison/ je izdvojio mišljenje, ali nije određeno šta je predmet tog izdvojenog mišljenja.)

Za zločine izvršene u sedam opština (Bratunac, Foča, Ključ, Prijedor, Sanski Most, Vlasenica i Zvornik), tužilac je tvrdio u optužnici da predstavljaju genocid. Međutim, sud je utvrdio da su dokazane radnje izvršenja: ubijanje pripadnika grupe, nanošenje teške telesne ili duševne povrede pripadnicima grupe i smišljeno nametanje pripadnicima grupe životnih uslova koji su sračunati da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja (čl. 4.2. /a/, /b/ i /c/ Statuta MKTJ), koje predstavljaju radnje zločina genocida – ali da nije dokazana genocidna namera, koja je takođe bitan elemenat zločina genocida. Tačnije, sud nije, na osnovu izvedenih dokaza, mogao da utvrdi genocidnu nameru Karadžića van razumne sumnje i zato je on oslobođen od optužbe za zločin genocida iz tačke 1. optužnice. Ostala su činjenična utvrđenja koja čine radnje izvršenja.[8]

Što se tiče zločina u opštinama Hadžići, Ilidža, Novi Grad, Novo Sarajevo, Pale i Vogošća, sud nije usvojio odbranu R. Karadžića i utvrdio je sledeće:

„Veće, naprotiv, nalazi da je stvaranje paralelnih političkih organa i organa vlasti bosanskih Srba, kampanja prisilnog preuzimanja opština i proterivanje ne-Srba bilo pažljivo koordinisano, upravljano i nesumnjivo namerno preduzeto od strane okrivljenog i vođstva bosanskih Srba. Njih su sastavili i promovisali okrivljeni i vođstvo bosanskih Srba. Da bi se postigli ovi ciljevi formulisane su i promovisane direktive sadržane u Varijanta A/B Instrukcijama i u Strateškim ciljevima. Veće je ocenjivalo izvedene dokaze o radnjama okrivljenog i drugih učesnika sveobuhvatnog udruženog zločinačkog poduhvata u svetlu sistematičnog i organizovanog načina na koji su zločini počinjeni u svakoj od opština Hadžići, Ilidža, Novi Grad, Novo Sarajevo, Pale i Vogošća. Na osnovu toga, veće je zaključilo da je u periodu između oktobra 1991. i novembra 1995. postojao zajednički plan da se bosanski Muslimani i Hrvati trajno uklone sa teritorije koja navodno pripada bosanskim Srbima, putem izvršenja zločina. Okrivljeni, Momčilo Krajišnik, Nikola Koljević, Biljana Plavšić, Ratko Mladić, Mićo Stanišić, Momčilo Mandić, Željko Ražnatović (Arkan) i Vojislav Šešelj, formirali su zajednicu lica koja su delovala u skladu sa zajedničkim planom i delila nameru za izvršenje zločina, koja je bila deo tog plana“.

Sud je, takođe, na osnovu istih dokaza kao i prethodno, zaključio da je R. Karadžić odlučujuće doprineo izvršenju plana, kao vodeća ličnost, da je bio predvodnik u razvijanju i promociji ideologije i politike SDS i u stvaranju paralelne državne, vojne, policijske i političke strukture, da je bio vodeća ličnost u širenju propagande protiv bosanskih Muslimana i Hrvata koje je označio kao istorijske neprijatelje Srba i istrajavao u tome da je zajednički život sa njima nemoguć.[9] Iako je okrivljeni Karadžić, nalazi Sud – preduzimao izvesne mere da kontroliše paravojne snage, to je činio tek pošto su te snage bile „upotrebljene za ispunjenje ciljeva sveobuhvatnog zločinačkog poduhvata“. Iako su u to vreme postojali redovni (civilni sudovi), okrivljeni Karadžić je formirao vojne sudove koji su postupali diskriminatorski prema ne-Srbima. Propustio je da upotrebi svoj autoritet da zločine spreči ili da počinioce kazni i time dao znak da će zločini biti tolerisani. Iako je znao za zločine, sve vreme je davao obmanjujuće informacije predstavnicima međunarodnih organizacija, javnosti i medijima. Zato je sudsko veće zaključilo da su ubistva, istrebljavanje i proganjanje, za R. Karadžića bili predvidljivi. To posebno važi za radnje kao što su okrutno ponašanje, prinudni rad na liniji fronta, upotreba ne-Srba kao živih štitova, prisvajanje imovine i razaranje, uključiv kulturna i sakralna dobra. Ova dela je Sud kvalifikovao kao zločine protiv čovečnosti ili kao kršenje pravila i običaja rata.

 

 

Deo optužbe i presuđenja – sarajevski udruženi zločinački poduhvat

 

Sud je utvrdio da je od maja 1992, do oktobra 1995. civilno stanovništvo Sarajeva bilo stalno izloženo vatri snaga bosanskih Srba, konkretno Sarajevskog romanijskog odreda. Za vreme čitavog ovog perioda navedene snage su držale Sarajevo u opsadi. Svakodnevna je bila praksa snajperskog gađanja i ubijanja građana Sarajeva. Snajperom su gađana i deca, u igri ili šetnji. Snajperska vatra je otvarana sa brojnih poznatih mesta oko grada na kojima su bila izgrađena trajna snajperska gnezda. Sarajevski romanijski odred je, takođe, stalno gađao civilno stanovništvo artiljerijskom vatrom. Gađanje građana Sarajeva iz snajpera i artiljerijskih oružja trajalo je stalno duže od tri godine. „Imajući u vidu dužinu i prirodu ovih napada, sudsko veće je uvereno da je postojala namera Sarajevskog romanijskog odreda i njegovih komandanata da pogađaju civile i da koriste neselektivnu i prekomernu vatru. Veće je uvereno da je Sarajevski romanijski odred gađao Sarajevo sa namerom da, između ostalog, teroriše civilno stanovništvo koje je tamo živelo. Veće je utvrdilo da je ovaj napad za posledicu imao hiljade ranjenih i ubijenih civila u datom periodu“.[10]

Okrivljeni Karadžić se branio time što je tvrdio (1) da Romanijski odred nije gađao civile, već je odgovarao na napade iz grada i (2) da su snage bosanskih Muslimana namerno gađale neke delove grada i time stvarale privid da ih gađaju snage bosanskih Srba i za to ih optuživale. Veće je prihvatilo to da su obe strane učestvovale u ratu i da su snage Romanijskog odreda gađale i vojne ciljeve. Međutim, nije prihvatilo odbranu iz tačke (1) i to je argumentovalo sledećim razlozima: iz izvedenih dokaza utvrđeno je da je Romanijski odred redovno gađao civilne ciljeve, pored vojnih; da su civili gađani stalno i da je broj civilnih žrtava bio toliko veliki da se ne može objasniti time da su civili bili slučajne žrtve gađanja vojnih ciljeva. Odbranu iz tačke (2) Sud nije u celosti prihvatio, iako je naveo da su snage bosanskih Muslimana u nekoliko mahova gađali snage UN kako bi provocirale vojnu reakciju međunarodne zajednice, ali da su dokazi o tome malobrojni u poređenju sa dokazima o tome koliko je često i trajno Romanijski odred gađao civile u gradu.

Iz istih razloga sud nije prihvatio ni osporavanje Karadžića da za Sarajevo nije postojao plan koji čini deo udruženog zločinačkog poduhvata. „Sudsko veće je uvereno da postojanje individualnih snajperista i snajperskih jedinica u okviru Sarajevskog romanijskog odreda, kao i artiljerijskih jedinica, dokazuje da su svi bili pod komandom tog odreda, a konačno i pod komandom Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Najzad, od samog početka konflikta u BiH, političko i vojno rukovodstvo bosanskih Srba, posebno optuženi Momčilo Krajišnik, Nikola Koljević, Biljana Plavšić i Ratko Mladić, priznavali su značaj Sarajeva za stvar bosanskih Srba. Grad je bio značajan ne samo simbolički, ni zbog činjenice da bez njega strana bosanskih Muslimana ne bi mogla biti funkcionalna država, već i zato što je imao poseban značaj za okrivljenog kao grad u kome je on živeo“.[11] Na osnovu svega, Sud je zaključio da je postojao zajednički plan sa osnovnim ciljem terorisanja civilnog stanovništva Sarajeva, kao i da je R. Karadžić bitno doprineo nastanku, razvijanju i izvršenju tog plana. Zbog toga je našao da je okrivljeni individualno odgovoran za ratni zločin protiv čovečnosti i za zločin kršenja pravila o običaja rata.

 

 

Uzimanje talaca

 

Uzimanje talaca, Sud je kvalifikovao kao treću vrstu udruženog zločinačkog poduhvata. Dana 26. maja 1995. godine, posle vazdušnih napada NATO protiv vojnih ciljeva bosanskih Srba na Palama, osoblje UNPROFOR-a i UNMO-a su uhapsile snage bosanskih Srba i odvele ih na različita mesta u BiH. Neki od njih su odvedeni na mesta od vojnog značaja za bosanske Srbe, kao što su radarske stanica i vojne kasarne na Jahorini. Taocima su zapretili da će biti ciljevi vazdušnih napada NATO, a kako ti napadi više nisu izvođeni, taoci su oslobođeni 18. juna 1995. godine, na osnovu naredbe R. Karadžića. Sud je stao na stanovište da je osoblje UNPROFOR-a i UNMO-a moralo da uživa zaštitu na osnovu čl. 3. Ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima, koji zabranjuje uzimanje talaca u sukobima koji nemaju međunarodni karakter. Karadžić se branio time da ovo osoblje treba smatrati učesnikom međunarodnog konflikta. Međutim, sud je našao da UN i njegove snage za održavanje mira ne mogu biti učesnici konflikta, jer u njemu nisu ni sudelovale. Na osnovu toga, Sud je zaključio da je izvršen zločin kršenja pravila i običaja rata, zato što su taoci bili protivpravno lišeni slobode i prinudno odvedeni. Takođe, sud je ocenio da je, van razumne sumnje, u pogledu uzimanja talaca postojao udruženi zločinački poduhvat, jer je ova operacija preduzeta da bi se NATO uzdržao od vazdušnih udara, što je i dovelo do toga, a okončana je oslobođenjem talaca. Učesnici u ovom poduhvatu su bili optuženi Mladić, Krajišnik i Milovanović. O odgovornosti Karadžića, sud se posebno uverio iz dokaza da je pre zadržavanja talaca, Karadžić opomenuo UNPROFOR da će vojnike UN smatrati neprijateljima ako vazdušni napadi NATO budu izvedeni, da će osoblje UN biti napadnuto i uhapšeno. Dana 27. maja 1995. optuženi je lično odobrio naredbu za uzimanje talaca i njihovo postavljanje na mesta gde bi mogli biti mete. Ovaj zločin je kvalifikovan kao uzimanje talaca iz čl. 7 (1) Statuta MKTJ.[12]

 

 

Genocid u Srebrenici

 

U martu 1995. godine Radovan Karadžić je, prema obrazloženju presude, izdao direktivu br. 7, naredivši Drinskom korpusu da stvori „nepodnošljivu situaciju potpune nesigurnosti bez nade za preživljavanje i dalji život stanovnika Srebrenice“.[13] Dana 2. jula, posle posete R. Karadžića komandi Drinskog korpusa, komandant korpusa je izdao naređenje za izvođenje aktivne vojne operacije koja je imala za cilj smanjenje enklava Srebrenica i Žepa na njihovo urbano područje. Mladić je stigao u Bratunac 8. jula i obavestio optuženog da postoji povoljni uslovi za napad na Srebrenicu. Karadžić je naredio zauzimanje Srebrenice, koju su snage bosanskih Srba zauzele 11. jula. Mladić je u televizijskom obraćanju rekao: „Konačno je došlo vreme da se osvetimo Turcima u ovoj oblasti“.[14]

U noći između 12. i 13. jula bosanski Muslimani koji su se okupili u Potočarima čuli su puščanu paljbu u blizini. Ostali Muslimani koje su odvele snage bosanskih Srba, nisu se vratili. To je stvorilo strah i paniku. Sud je iz iskaza svedoka Momira Nikolića utvrdio da je šef bezbednosti Drinskog korpusa, Vujadin Popović svedoku rekao da će žene i deca – bosanski Muslimani biti odvedeni, dok će muškarci Muslimani sposobni za vojnu službu biti izdvojeni, a potom da će sve balije ubiti.

„Pošto je prvi konvoj napustio Potočare, snage bosanskih Srba su počeli da izdvajaju muslimanske muškarce i dečake i ubacuju ih u vozila, prisiljavaju da se odvoje od svojih porodica, kao i da ostave lična dokumenta i stvari i da ih odvode u zgradu, poznatu pod nazivom „Bela kuća“. Odvajanje je vršeno 12. i 13. jula. Kad se kuća napunila, stigli su autobusi i odveli ih u Bratunac gde su bili zatvoreni u prepunjenim mestima u tom gradu“.[15] Pored ovih, 1.500 do 2.000 bosanskih Muslimana koji su bežali prema Tuzli, bili su uhvaćeni i zatvoreni u Konjević Polju, na fudbalskom igralištu u Novoj Kasabi i na drugim mestima. Tog dana zatvorenici su odvedeni u Bratunac i iste noći je ubijeno između 755 i 1.016 Muslimana muškaraca. Potom su ubijani muškarci iz kolone koja je išla prema Tuzli, Na osnovu Mladićevog naređenja hiljade Muslimana je raspoređeno na razna mesta u opštini Zvornik. Sve su ih ubile snage bosanskih Srba. Sud je utvrdio da je postojao udruženi zločinački poduhvat na osnovu plana sačinjenog posle sastanka sa predstavnicima bosanskih Muslimana, u čijem sačinjavanju su sudelovali Mladić, Beara, Popović i Drago Nikolić. To je utvrđeno iskazima svedoka Momira Nikolića, kao i svedoka iz slučaja Radisava Krstića. Ubijanja su nastavljena sledećih dana.

Što se tiče odgovornosti Karadžića, Sud je utvrdio da je optuženi priznao da je njegov inicijalni plan bio da se smanji srebrenička enklava, ali je tvrdio da nikad nije razmišljao o ubijanju uhapšenih bosanskih Muslimana. Tvrdio je da nije ni bio obavešten o ubijanjima.

Karadžićevu odbranu Sud nije prihvatio. Najpre, sud smatra da su direktivom br. 7 Karadžić i Mladić sačinili dugoročni plan čiji je cilj bio prisilno iseljavanje bosanskih Muslimana iz Srebrenice i uspostavljanje takvog stanja koje bi bilo demonstracija namere trajnog i prinudnog uklanjanja bosanskih Muslimana. Sud u obrazloženju podvlači da je utvrdio dokazima da je Karadžić za sve vreme trajanja „operacije“ u Srebrenici primao obaveštenja preko različitih izvora, uključiv i visoke oficire Tolimira, Gvera i Živanovića u noći 11. jula, a od Mladića za vreme popodneva 13. jula. Takođe, on se sastao dva puta sa Tomislavom Kovačem iz MUP-a Republike Srpske, koji je 13. jula uveče i 14. jula bio na području Bratunca i Srebrenice. Karadžić je, utvrdio je Sud, redovno primao pisane izveštaje, u kojima su bile opisane aktivnosti u Potočarima i o hvatanju kolone koja je nastojala da ode u Tuzlu. Oko 20 sati dana 13. jula Karadžić je razgovarao sa Deronjićem, koji je direktno bio odgovoran Karadžiću i koji mu je neposredno ispričao kakva je bila sudbina bosanskih Muslimana u Bratuncu. Ubijanje nije bilo eksplicitno pomenuto, ljudi su bili označeni nazivom „roba“ – „roba mora biti smeštena u prodavnicu pre 12 sati sutra“ – rekao je Karadžić. Neposredno posle ovog razgovora, Beara i Deronjić su razgovarali o tome – ne da li – nego gde uhapšeni Muslimani treba da budu ubijeni.

„Iz toga je jasno da je već tada bila donesena odluka da se uhapšeni ubiju, a Deronjić se koristio autoritetom optuženog da ubedi Bearu da ih odvede na područje Zvornika. Veće nalazi da ovaj razgovor, uz kasnije radnje okrivljenog, van razumne sumnje znači da je okrivljeni pristao da se ciljevi /plana/ prošire na ubijanje bosanskih Muslimana. Kao predsednik Republike i vrhovni komandant, okrivljeni je bio jedini koji je imao moć da spreči ubijanje bosanskih Muslimana. Ali, daleko od toga da spreči ubijanje, on je naredio da se bosanski Muslimani koji su bili zadržani u Bratuncu premeste na drugo mesto gde će biti ubijeni; odveli su ih u Zvornik i ubili“.[16] Karadžić je, navodi dalje Sud, imao potpuno saznanje o ubijanjima, zbog čega je 14. jula proglasio ratno stanje u Srebrenici, angažujući tako sve vojne potencijale da bi olakšao i ubrzao ubijanje. Veće je konstatovalo da je Karadžić odgovoran za ubistva izvršena posle 20 sati 13. jula, jer je tada u razgovoru sa Deronjićem pristao na proširenje zajedničkog plana tako da obuhvati i ubistva, da je mogao da ih spreči, ali nije ni pokušao, što dokazuje i genocidnu nameru. Zbog toga je Karadžić proglašen krivim kao učesnik udruženog zločinačkog poduhvata, za genocid u Srebrenici.[17]

 

 

1. Ovde se ima u vidu koncept udruženog zločinačkog poduhvata, koji je proizišao iz prakse MKTJ i prakse Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu. Kad je reč o MKTJ ovaj koncept je začet u slučaju Tužilac protiv Zejnila Delalića, Zdravka Mucića, Hazima Delića i Esada Landža u presudi iz 1998. godine, ali pre je to bio koncept „učestvovanja u krivičnom delu“, tj. koncept saizvršilaštva nego koncept udruženog zločinačkog poduhvata. Potom je razvijen u predmetu Tužilac protiv Ante Furundžije u presudi iz 1998. godine – kao učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu na jednoj strani, odnosno pomaganje i podstrekavanje, na drugoj. Najzad je pojam udruženog zločinačkog poduhvata definisan u presudi Apelacionog veća izrečenoj Dušanu Tadiću 1999. godine i taj koncept važi i danas. (Videti Giulia Bigi, Joint Criminal Enterprise in the Jurisprudence of the Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia and the Prosecution of Senior Military Leaders: Krajišnik Case, Max Planck Year Book of UN Law, Vol. 14, 2010, str. 54, 55). Međutim, ideja udruženog zločinačkog poduhvata je starija od MKTJ i u osnovi je bila primenjena u suđenjima posle II svetskog rata za zločine počinjene u logorima Dahau i Bergen Belzen, a i u Italiji za suđenja fašistima.

 

2. Tužilac protiv Milana Milutinovića i ostalih, presuda Apelacionog veća, 2003.

 

3. G. Bigi, nav. delo, str. 53

 

4. Videti http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement_summary.pdf, podnaslov „Overarching JCE“).

 

5. Ibidem.

 

6. Ibidem.

 

7. Ibidem.

 

8. Ibidem, podnaslov „Sarajevo JCE“.

 

9. Ibidem.

 

10. Ibidem.

 

11. Ibidem.

 

12. Ibidem, podnaslov „Hostages JCE“.

 

13. Ibidem, podnaslov „Srebrenica JCE“.

 

14. Ibidem, podnaslov „Srebrenica JCE“.

 

15. Ibidem.

 

16. Ibidem.

 

17. Ibidem.

 

DOSIJE KARADŽIĆ

STRANA ::: 1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment