 |
„...Biserko dvostruko potkrepljuje svoju
argumentaciju u ovoj knjizi. Prvo, smatra da je srpski nacionalizam,
kakav se prati još iz devetnaestog veka, bio osnovni faktor koji je
pokrenuo raspad socijalističke Jugoslavije i gurnuo njene narodne u
krvavi rat. Drugo, smatra da srpski nacionalizam opstaje kao problem
do danas, iako je Srbija pretrpela poraz 1995, pa još jednom 1999.
godine. Srpski nacionalisti vole da citiraju književnika Dobrice
Ćosića koji govori o Srbiji koja pobeđuje u ratovima, ali gubi u
miru. Ustvari, ono čemu se neki današnji srpski
političari nadaju jeste „pobeda u miru“ uprkos dva poraza u
vremenima kojih se sećamo. |
|
„Pobeda“ bi danas podrazumevala aneksiju dela
Bosne i Hercegovine, Republike Srpske – premda su i prošla i
sadašnja vlada negirale takvu pretenziju – i podelu Kosova (iako
novoizabrani predsednik Tomislav Nikolić govori kao da je Kosovo još
uvek pod suverenitetom Srbije).
To srpski nacionalizam, kao i svaki drugi, svodi
na teritorije. Međutim, ne radi se tu samo o teritorijama. Tu su i
kultura i nacionalna religija, koje, ističu nacionalisti, treba
sačuvati i odbraniti od svih pretnji (bile one realne ili ne).
Ali, šta je nacionalizam? Jedno od objašnjenja – a
verujem da je u skladu sa stavom koji zastupa Biserko – jeste da je
nacionalista onaj ko interese sopstvenog naroda nadređuje interesima
drugih naroda (do te mere da se okupacija teritorije drugog naroda i
progon pripadnika tog naroda smatraju „opravdanim“), interese
pripadnika vlastitog naroda interesima pripadnika drugih naroda, i
interese sopstvenog naroda kao kolektiviteta interesima pojedinih
pripadnika sopstvenog naroda. Ovo poslednje se često prenebegava,
ali način na koji je Miloševićev režim opljačkao privredu i građane
Srbije da bi finansirao rat i omogućio bogaćenje ljudi bliskih
režimu, ilustruje činjenicu da nacionalizam nije doktrina o ljudskim
pravima, već doktrina o odbacivanju ljudskih prava, čak i pripadnika
vlastitog naroda.
To znači i da se na susrete sa drugim narodima
gleda kao na igre u kojima ima samo pobednika i gubitnika, u kojima
je dobitak jedne strane neizostavno na štetu druge. Kada se ovako
razmišlja o nacionalizmu može se govoriti i o stepenima
nacionalizma: u praksi su najradikalniji oni nacionalisti koji
najistrajnije sprovode gore navedene principe. Kada se tako
posmatra, očito je da nacionalizam antiindividualan, antiliberalan i
blizak ksenofobiji. Ali, i više od toga: pošto su nacionalizam i
nasilje u korelaciji kada se radi o svemu što je van nacionalnog
kruga i pošto, na određenom nivou, to nasilje pogađa celo društvo,
može se reći da politički aktivni nacionalnisti nanose štetu i
vlastitom narodu i drugim narodima.
U današnje vreme bi alternativa nacionalizmu
morala biti očigledna. Primer Nemačke i Francuske nakon 1945, koje
su prevazišle netreljivosti, sukobe i nepoverenja iz prošlosti, i
izgradile novi odnos zasnovan na uzajamnom poštovanju, poverenju i
saradnji, predstavlja model za druge narode. Štaviše, i sama
Evropska unija se može posmatrati kao zajednica država koje rade za
zajedničko dobro, a odbacuju logiku o isključivim dobitnicima ili
gubitnicima. Izazov za današnju Srbiju jeste da se izbavi iz
začaranog kruga poricanja, samopravednosti i samosažaljenja, i – kao
u slučaju ekstremnijih nacionalista kakav je predsednik bosanskih
Srba Milorad Dodik – negiranja dokumentovanih dokaza o događajima iz
prošlosti.
Dodik i drugi Srbi koji dokumente podređuju mitovima sa
lakoćom govore o 700.000 Srba stradalih u Jasenovcu; istina je,
međutim – kako je to dokazala istoričarka Nataša Mataušić – da je u
Jasenovcu ubijeno nešto više od 80.000 ljudi, među kojima je samo
malo više od 45.000 bilo Srba. Insistiranje na neuporedivo većim
brojkama, posebno kada su demografska istraživanja pokazala da je u
Drugom svetskom ratu ukupno stradalo nešto preko jedan milion
Jugoslovena, odraz je ne samo nedostatka moralnog integriteta i
prezira prema istorijskoj istini, već i jedne nečasne političke
agende. Stoga je knjiga Sonje Biserko dragoceni doprinos bavljenju
problemom srpskog nacionalizma i jedan bitni korektiv koji će
čitaocima pomoći da shvate suštinu patnji u zemljama južnih Slovena
i Albanaca“.
Izdavač: Norveški Helsinški Komitet, 2012. |
