LICITIRANJE BROJEM ŽRTAVA I PORICANJE GENOCIDA: JOŠ UVEK DRŽAVNA POLITIKA

Drugi seminar u okviru projekta "Promovisanje društvene klime na načelima tranzicione pravde i kulture odgovornosti" koji se realizuje uz podršku Norveškog komiteta za ljudska prava

Novi Sad, 26. novembar 2011.

Studentima Filozofskog fakulteta u Novom Sadu su o tranzicionoj pravdi, kompleksnoj i, za mlade ljude u Srbiji veoma važnoj temi, govorili izvršna direktorka Helsinškog odbora Izabela Kisić (o ulozi medija u tranzicionoj pravdi i u produbljivanju sukoba u postkonfliktnom društvu), predstavnica Kancelarije Haškog tribunala u Beogradu Mogrijana Bading (o dosadašnjim procesima i efektima Haškog suda), predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko (o korišćenju materijala koga je tokom rada prikupio Haški tribunal, posebno o demografskim gubicima tokom ratova devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije) i sociološkinja - istraživač genocida Janja Beč Nojman (o međunarodnim iskustvima prevazilaženja trauma u postraumatskim i postkonfliktnim društvima). Medijator je bila potpredsednica Helsinškog odbora Seška Stanojlović.

Izabela Kisić je konstatovala da završetak rata i potpisivanje sporazuma o okončanju konflikta ne znači da će taj sporazum biti automatski opšteprihvaćen i da će građani koji su bili uvučeni u konflikt samoinicijativno početi da neguju dobrosusedske odnose. Zato je važno postojanje sveobuhvatnog koncepta tranzicione pravde koji će usvojiti i sprovoditi vlada. "Toga u Srbiji nema. Postoje samo neke nevladine organizacije koje se time bave. Suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima, kao i haška suđenja nemaju nikakav odjek u javnosti, odnosno ne utiču na javno mnjenje".

Naglasila je da koncept tranzicione pravde podrazumeva i bavljenje uzrocima i pozadinom konflikta. "To je u Srbiji najosetljivija tačka, prvenstveno za Vladu i za elitu. Mediji su takođe propustili priliku da otvore to pitanje. Na njima je bilo da to urade s obzirom na učešće u ratnoj propagandi: kao što su imali ulogu u pripremi rata i u samom ratu, mediji mogu da odigraju ključnu ulogu u stvaranju stabilnog mira i dobrosusedskih odnosa između onih koji su do juče ratovali. Prema standardima OEBS mediji su integralni deo procesa nametanja mira i pomirenja", rekla je između ostalog.

Međutim, mediji u Srbiji često produbljuju konflikte i stvaraju tenzije. "Teško je verovati srpskim medijima kad, na primer, pišu o ratnim zločinima počinjenim nad Srbima, s obzirom da se nijedan medij nije ogradio od propagandnih tekstova iz devedesetih protiv Hrvata, Muslimana, Albanaca. Zato takvi tekstovi samo produbljuju sukobe sa susedima". Mediji takođe ne daju podršku onima koji rade na pomirenju. Ilustrovala je to slučajem glumaca Dragana Bjelogrlića i Sergeja Trifunovića koji su odjednom postali "srpski izdajnici" kad su se na premijeri svog filma u Sarajevu pojavili u majicama sa likom generala Jove Divjaka. Film "Montevideo, bog te video", s obzirom da je prikazivan i u BiH mogao je da bude u funkciji pomirenja. Zbog "incidenta" sa glumcima koji su pred srpskom javnošću morali da se pravdaju zbog svog čina, ta šansa je nepovratno izgubljena.

Mogrijana Bading je studente najpre ukratko upoznala sa istorijatom Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal) i mehanizmima koje on koristi u radu. Podsetila je da je tokom ratova devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije poginulo više od 140.000 ljudi, dok je nekoliko miliona osoba bilo prinuđeno da napusti svoje domove. O teškim povredama humanitarnog prava, uključujući i zločin genocida, pred Haškim sudom svedočilo je do sada 4000 svedoka, među kojima su, osim žrtava, bili i sami počinioci, kao i veliki broj eksperata.

Kako je precizirala Badingova, podignuta je ukupno 161 optužnica protiv potencijalnih krivaca; od tog broja 16 optužnica je odbačeno, oslobođeno je ili je umrlo tokom procesa trinaestoro optuženih, u toku je još 16 suđenja, 17 ih je u žalbenom, a još dva slučaja su u pretkrivičnom postupku (Ratko Mladić i Goran Hadžić).

U do sada završenim sudskim procesima 64 osobe proglašene su krivim, njihove kazne iznose ukupno više od hiljadu godina zatvora, a dvoje je osuđeno na doživotni zatvor. Među počiniocima njih više od 20 (najviše za zločine u Prijedoru i genocid u Srebrenici) je priznalo krivicu. Procesi pred Haškim tribunalom doprineli su razvoju međunarodnog ratnog i humanitarnog prava, jer su kao zločini protiv čovečnosti prvi put kvalifikovani seksualni zločini (silovanja) počinjeni i nad ženama i nad muškarcima.

Mogrijana Bading je posebno istakla značaj i doprinos Haškog tribunala "istorijskom zapisu" o brutalnim ratovima vođenih na ovom prostoru, koji sadrži milione stranica dokumentovanog materijala.

Ta ogromna arhiva Haškog tribunala već se tretira kao najvredniji, možda i najznačajniji deo njegovog nasleđa - podvukla je u svom predavanju i Sonja Biserko. "U toj arhivskoj riznici mnoge teme su veoma specifične, druge su multidisciplinarne i/ili interdisciplinarne. Ilustracije radi, pravni fakulteti širom sveta već se koriste specijalnim slučajevima na svojim kursevima međunarodnog krivičnog prava. Pojedine presude već su štampane kao priručnici, dok brojni pravni časopisi proučavaju specijalne slučajeve, jurisprudenciju, kao i pravo i praksu Haškog i drugih sličnih tribunala".

Sonja Biserko se posebno pozabavila naučnim i još više, laičkim debatama koje se - tako nas bar uči iskustvo XX veka - vode o broju žrtava. Kako je rekla, u tom pogledu bilo je mnogo političkih i istorijskih manipulacija, jer su različite strane u konfliktu insistirale na sopstvenim brojkama i procenama. "Treba samo posmatrati debatu koja još uvek traje, o demografskim gubicima u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata. Prate je političke kontroverze kojima se daje značaj. Utoliko je značajniji napor demografa koji su po mnogo čemu bili pioniri u ovom poslu, a koji su za potrebe Haškog tribunala radili i na prikupljanju podataka i na razvijanju statističkih modela koji su omogučili istraživanja".

Licitiranje brojem žrtava i poricanje genocida je uvek državna strategija - ocenila je Janja Beč Nojman. Svaka država i svaki narod čiji su pripadnici odgovorni za zlodela mukotrpno prihvataju takve istine i u pravilu je za njih potrebno dugo vremena. U Beču je nedavno otvoren spomenik žrtvama holokausta na kome je upisano 67.000 imena sa svim ličnim podacima; reč je trećini jevrejske zajednice koja je do Drugog svetskog rata živela u Austriji. U Belgiji je nakon Drugog svetskog rata više od 400.000 Belgijanaca bilo optuženo za kolaboraciju; sudski procesi su vođeni protiv 56.000, a 262 je egzekutirano; međutim, belgijska vlada se tek 2009. izvinila žrtvama za zločine koje su, sarađujući sa SS počinili belgijski policajci.

Janja Beč Nojman se posebno zadržala na fenomenu "transgeneracijskog prenošenja traume". Reč je o "zidu ćutanja" koji se zbog proživljenje traume podiže između roditelja i dece i tako se trauma prenosi sa generacije na generaciju.

Govoreći o iskustvima drugih zemalja u prevazilaženju unutrašnjih konflikata Janja Beč Nojman je podsetila na Južnu Afriku i njenu komisiju za istinu i pomirenje, čiji je efekat bio da je oko 200.000 ljudi amnestirano nakon procesa pred Komisijom. U Ruandi, na primer, gde je broj potencijalnih krivaca toliko veliki da bi sudski procesi praktično bili nemogući, po selima se održavaju plemenski skupovi sa neposrednim suočavanjem počinilaca i žrtava. U kontekstu različitih iskustava i formi ona je takođe pomenula Urugvaj, Gvatemalu i Argentinu.

Najviše interesovanja studenti su pokazali za ratne događaje na prostoru bivše Jugoslavije. Osim za procesuiranje optuženih pred Haškim tribunalom (pogotovo kad je reč o Vojislavu Šešelju), njihovo zanimanje odnosilo se prvenstveno na nacionalno poistovećivanje, zavisno o kontekstu - bilo sa počiniocima, bilo sa žrtvama.