NI POSLE TOLIKO GODINA U SRBIJI NEMA PRAVOG ODGOVORA NA PITANJE ŠTA SE ZAPRAVO DOGODILO

Tribina u okviru projekta "Promovisanje društvene klime na načelima tranzicione pravde i kulture odgovornosti" koji se realizuje uz podršku Norveškog komiteta za ljudska prava

Beograd, 27. jun 2012.

Domaćin tribine koja je okupila petnaestak studenata bio je Centar za studije roda Fakulteta političkih nauka.

Otvarajući tribinu, medijator i glavna urednica Helsinške povelje Seška Stanojlović objasnila je koncept tranzicione pravde kao organizovani društveni napor u prevazilaženju prošlosti. Reč je o prelasku iz nedemokratskog u demokratsko društvo, koji podrazumeva odgovor na sistemsko i sistematsko kršenje ljudskih prava i zločine u prošlosti, empatiju za žrtve i promovisanje tolerancije i obnove poverenja. Naglašavajući da svaka zemlja u tranziciji polazi od sopstvenih specifičnosti kojima prilagođava oblike tranzicione pravde - sudski procesi, komisije za istinu, lustracija i dr. ona je podsetila da u Srbiji ne postoji jedinstven opšteprihvaćeni koncept. "Slučaj" Srbija je karakterističan i po tome što tranziciona pravda, osim unutrašnje dimenzije ima i regionalnu, s obzirom na odgovornost države za krvav i rušilački raspad Jugoslavije. Osim suđenja za ratne zločine pred međunarodnim i domaćim sudom i nekih pokušaja reformi u vojsci i policiji, drugi oblici tranzicione pravde praktikuju se uglavnom u nevladinim organizcijama koje praktično rade ono čime država ne želi da se bavi: analiziraju kontekst u kome je došlo do rata i brutalnih zločina, uključujući genocid, objavljuju relevantna dokumenta, štampaju knjige i prave dokumentarne filmove, govore javno, sve to u nastojanju da se suprotstve interpretativnim narativima koji se ne zasnivaju na objektivnim činjenicama. Među takve organizacije spada svakako i Helsinški odbor, rekla je Stanojlovićeva.

Univerzitetski profesor Obrad Savić govorio je o značaju naučnih radova koji su na temu tranzicione pravde, njenim moralnim, etičkim, političkim i pravnim aspektima objavljeni u svetu, od kojih su neki prevedeni i kod nas. Istakao je važnost suočavanja sa prošlošću, jer, kako je rekao, "prošlost oblikuje sadašnjost". U slučaju Srbije ono što zabrinjava jeste činjenica da ovde postoji "deficit empatije za žrtve", praktično nemogućnost ili nesposobnost da se izrazi žaljenje za počinjena zlodela.

Govoreći o dva osnovna diskursa koja u stručnoj literaturi postoje kad je reč o tranzicionoj pravdi - istorijskom i pravnom - Savić je naglasio da se on lično opredeljuje za pravni, kao autentičniji i, u krajnjoj konsekvenci, pravedniji. U istorijskom pristupu naime, dominira narativ koga po pravilu oblikuju ratni dobitnici - "istoriju pišu pobednici".

Sociološkinja i univerzitetska nastavnica Janja Beč na svojevrstan način je podržala ovu tezu. Naime, u svojoj knjizi "Pucanje duše" koja sadrži potresne iskaze žena-žrtava iz Bosne i Hercegovine, ona je, uvažavajući sugestiju trašnjeg glavnog tužioca Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Ričarda Goldstona, razgovarala samo o slučajevima koji su već sudski procesuirani.

Janja Beč je studentima govorila o različitim iskustvima zemalja koje su na ovaj ili onaj način organizovano radile na prevazilaženju traumatske prošlosti, od Južne Afrike, do Argentine, Čilea, Gvatemale, Urugvaja... Kad je reč o Srbiji, ona je "u stanju poricanja", a poricianje je zapravo osma, poslednja faza genocida kao pripremanog i organizovanog zločina.

Glavna urednica projekta "Tranziciona pravda na Balkanu" Balkanske istraživačke mreže (BIRN) Andrea Doder je podsetila da ni 12 godina od petooktobarskih promena i 18 godina nakon rata u Srbiji nema jasnog odgovora na pitanje - šta se zapravo dogodilo - niti, na primer, postoji kampanja "Nikad više". Mediji mogu na pozitivan način doprineti obnovi poverenja i pomirenju, kao što su u negativnom kontekstu bili veoma uticajni uoči i tokom samog rata, jer su zapravo i novinari "proizvod" konflikta, rekla je Doderova. Ona je posebno govorila o medijskom projektu "Tranziciona pravda na Balkanu" u okviru koga se razmenjuju i objavljuju tekstovi iz regionalnih centara - Skoplja, Prištine, Beograda, Sarajeva, Zagreba i Ljubljane. Projekat svuda nailazi na razne opstrukcije kada dođe do objavljivanja.

U živoj debati nakon uvodnih reči studenti su najviše zanimanja pokazali za pojedine oblike tranzicione pravde, kao što su lustracija i odgovornost novinara. Njihova pitanja su se odnosila i na konkretne aktivnosti pojedinih nevladinih organizacija koje se bave ovom temom.

GALERIJA:::