|
Bosna je imala Srebrenicu, Sandžak političke zatvorenike, otmice i
ubistva i masovnu represiju policije. Srebrenica je još uvek tabu
tema, represija u Sandžaku stvar koja tone u zaborav. Trauma je
prisutna na sve strane. Zlatko Paković je umetnički otvorio pitanje
Srebrenice u Srbiji. Održana je jedna predstava uz dve You Tube
reprize. Dovoljno da uzburka duhove. U jeku kampanje protiv
predstave i autora, možda je prilika da se predstava po drugi put
odigra u Novom Pazaru. Ali i Novi Pazar ima svoje vlastite nemirne
duhove koje bi ova predstava mogla probuditi.
Pozorišna predstava „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“, otvorila
je potiskivanu traumatičnu temu genocida u Srebrenici. Genocid uvek
na poseban način vezuje žrtvu i dželata, trajno fiksirajući ovaj
momenat u kolektivnoj svesti naroda koji su žrtve i onih u čije ime
je zločin počinjen. Ovaj momenat je naročito iskazan u predstavi na
simbolički, metaforički i sublimirajući način srpskom zastavom na
kojoj su ispisana imena i lični brojevi svih 8327 ubijenih. Namera
je da nakon predviđenog ciklusa prikazanih predstava, ova zastava
bude poklonjena Skupštini Republike Srbije. Sama po sebi ona postaje
snažno umetničko delo tzv. savremene umetnosti, kontekstualizujući
žrtve sa idejom Velike Srbije i potonjim poricanjem počinjenog
zločina. Nakon ovog umetničkog dela, zastava Republike Srbije se
više neće moći videti na uobičajen način. Ta imena će ostati na njoj
sve do momenta priznanja genocida. S tim što priznanje nosi
odgovornost za počinjeno delo.
Drugi momenat koji Pakovićeva predstava konceptualizira je
odgovornost elite za genocid. Počinioci i naredbodavci su osuđeni
ali ne i njegovi idejni tvorci i inspiratori. Oni su i dalje uvaženi
i poštovani članovi društva koji uživaju privilegije i počasti.
Trauma genocida ih ne dotiće. I ovde Paković podvlači rez stavom –
tamo gde je trauma, tamo je umetnost. Katarzični karakter umetnosti,
uslov je njenih spoznaja, umetničkih i životnih istina. Preko njih,
jedno društvo dobija mogućnost izlaska iz začaranog kruga
permanentnog proživljavanja traume, zarobljeno prošlošću i nemoćno u
svom iskoraku u budućnost. Nisu kolektivne traume samo emocije ili
sećanja, potisnute krivice, proživljeno nasilje, mržnje,
agresivnost, već i ideje koje ih generišu. Samo jedna predstava bila
je dovoljna da uzburka nemirnu kolektivnu svest desničarskih krugova
ostajući formulom suočenja sa idejama koje mogu prouzrokovati nove
traumatične i ružne posledice.
Sandžak takođe ima svoju traumu. Ona traje već ceo jedan vek od
pokrštavanja, proterivanja, iseljavanja, etničkog čišćenja, genocida
u Drugom svetskom ratu do poslednjih savremenih trauma. Oličene su u
činu hapšenja celokupnog rukovodstva stranke SDA sa optužbom da su
planirali terorističke aktivnosti u cilju odvajanja dela teritorije
i stvaranja države Sandžak. U Crnoj Gori su oslobođeni optužbe, dok
je u Srbiji proces zastarao. Znači optužba nije dokazana. Tek,
događaj je imao višestruke posledice koje još uvek prate Sandžak
poput njegove mračne senke. Ona neće nestati sve dok oni koji su
bili žrtve ne progovore, ne samo o svom stradalaštvu već i o
istinama koje su ostale ispod velova političkih, sudskih i
policijskih procesa. Ako se jednom o tome bude progovorilo na
umetnički način i otvorio katarzični prostor suočenja sa traumama,
stvoriti će se pretpostavke za prevazilaženje aktuelnih podela i
animoziteta, pre svega unutar samog bošnjačkog korpusa, jer
nepomirljive podele na pravoverne sandžačkoj ideji i one izdajnike,
počele su tada i traju do danas. Danas ova zajednica pokazuje znatno
niže ukupne potencijale u svim sferama nego u najtežim danima
represije. A to im je potrebno radi jasnog samosagledavanja i
samorazumevanja. Do tad ostaje dilema na kojoj zastavi - one države
Srbije ili sandžačkoj - treba ispisati sva ona imena koja su kao
žrtve prošli golgotu torture i političkog šikaniranja.
Svojevremeno je Herbert Markuze pisao da umetničko delo ,,odražava
neslobodu pojedinca u neslobodnom društvu. Da su ljudi slobodni,
umetnost ne bi bila oblik i izraz njihove neslobode.
Suprotstavljajući joj se, ona postiže svoju autonomiju“. Stoga je
Pakovićeva predstava kao izraz ovog kritičkog duha ne samo vapaj za
slobodom već i njen borbeni poklič. Ali, koliko se taj poklič čuo u
Sandžaku. I hoće li biti njegovog odjeka. Sandžak živi svoj život u
tišini i zapečku poluzaborava u senci svojih lidera koji već tri
decenije ne silaze sa političke scene. I jednih te istih ideja
podignutih na pijedestal svetih zavetnih tekstova. A u njihovoj
senci, dole na zemlji, vidljivo je da mesta ima samo za one koji su
na vlasti. Tako je ta šačica lokalne vlasti postala sav smisao
života i smrti i u njeno ime sve je dozvoljeno, čak i gubitak svog
onog dostojanstva kojim se nekad dičio ovaj narod. Ali dostojanstva
još ima kod onih koji odlaze, a to su mladi ljudi, mahom oni
najobrazovaniji kojima članstvo u nekoj od stranaka nije put do
posla i kore hleba.
Kad jednom sve te stvari uđu u fokus kritičke svesti i umetnosti
brojnih mladih umetnika, recimo, naročito zahvalnog pozorišta, znak
je da je jedno društvo iskoračilo iz svog mračnog zabrana putem svog
izlečenja i ozdravljenja. A sa njime puca zora nekog novog početka.
Do tad, strpljivo, sačekaćemo izvođenje Pakovićeve predstave u Novom
Pazaru. |
