In
memoriam
Vera Marković
Naša Vera će za nas uvek biti draga drugarica,
saradnica na čiju istrajnost i pamet smo uvek mogli računati, duhovita i
komunikativna, žena koja je sa takom lakoćom mogla da otvori svaka
vrata. Nećemo je pamtiti kao političarku, mada je to bila. Jer, bila je
toliko atipična za današnje i svako vreme. O zakonima i političkim
strategijama govorila tek nakon razgovora sa "običnim" ljudima, ali ne
zarad političkih poena, već zato što joj je bilo stalo, što je iskreno
verovala da politika postoji zbog ljudi, a ne obrnuto. I zato je sa
istim entuzijazmom pristupala radu u parlamentu kao poslanica i
učestvovala u akcijama civilnog društva. Sa istim entuzijazmom je na
ulicama delila letke za ideje do kojih joj je bilo stalo i satima
strpljivo sedela u nezagrejanim salama da bi čula šta tišti ljude.
Svaka antiratna kampanja i, posle, svaka akcija za
regionalno pomirenje bili su nezamislivi bez naše hrabre Vere. Sa nama
je često odlazila na Kosovo, razgovarala sa ljudima iz enklava, sretala
se sa parlamentarkama i aktivistkinjama civilnog društva, kosovskim
Albankama i Srpkinjama. Sa puno empatije i jednostavnim rečima, ali i
argumentima koje je svako mogao da razume, hrabrila je kosovske Srbe da
ostanu u svojim domovima. Posle jednog od takvih susreta, Vera je rekla
beogradskim novinarima: "Na mene je najsnažniji utisak ostavilo to da su
te žene koje se bave poljoprivredom, koje nisu mnogo obrazovane,
izuzetno elokventne i tačno znaju šta hoće. One jako dobro sarađuju sa
albanskim koleginicama iz nevladinih organizacija i uz tešku borbu,
mnogo povezivanja, insistiranja, argumentacije, one rešavaju svoje
problme. Nabavile su polovni traktor da obrađuju zemlju, Norvežanke su
im izgradile vrtić za decu, kosovske parlamentarke su i Srbima i
Albancima donele agregat za struju, jer na Kosovu često nema struje.
Dakle, problemi su rešivi".
Sa kosovskim Srpkinjama Vera je razgovarala o tome šta
bi bila alternativa ovakvom praktičnom pristupu: "Njima alternativa nije
prihvatljiva, jer bi to bilo iseljavanje sa Kosova, dolazak na
periferiju Beograda ili Kraljeva sa ogromnim problemima u vezi sa
stanovanjem , lečenjem, školovanjem dece, zapošljavanjem i, verovatno,
lošim prijemom kod Srba iz Srbije".
Kao članica Regionalnog lobija žena za mir, sigurnost
i pravednost u jugoistočnoj Evropi zalagala se za političku akciju za
mir i stabilnost u regionu, za implementaciju Rezolucije UN 1325 kojom
se pozivaju zemlje-članice da povećaju broj žena na svim političkim
nivoima. Sarađivala je sa istaknutima političarkama, parlamentarkama i
aktivistkinjama civilnog društva iz Albanije, Bosne i Hercegovine,
Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Srbije i Kosova. Borila se da Srbija
što pre dobije zakon o ravnopravnosti polova i zakon o zabrani
diskriminacije. Govorila je "Zakon o ravnopravnosti polova je jedan od
antidiskriminatorskih zakona i svakome ko je protiv tog zakona treba
postaviti pitanje koji oblik diskriminacije preferira".
Upozoravala je na kulturni rasizam protiv Roma,
insistirala na interetničkom razumevanju i saradnji, i zato uvek
otvoreno govorila o srpskom nacionalizmu. Nacionalizam, znala je da
kaže, prekida svaku vezu sa realnošću, a bez tih veza kopne i šanse da
se Srbija istinski demokratizuje i modernizuje. I kada je sa nama
odlazila u Sandžak, na Kosovo, i u svakoj drugoj prilici, insistirala je
na tome da svako društvo uvek mora da sluša glas manjine i glas
ugroženih: "Ono što nam ostaje jeste da kažemo ne, ne dam ti da me
ponižavaš, ne dam ti da me prezireš, hoću da me vidiš, ja sam građanin
ili građanka ove zemlje, i ja hoću da se čuje šta ja želim".
To je bila naša Vera kakvu ćemo je uvek pamtiti. |
