SAOPŠTENJA

STRANA 5/8

 

SVA SAOPŠTENJA

STRANA 5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8

INFO   :::  Saopštenja - STRANA 5 > Vera Marković

 

In memoriam

Vera Marković

 

Naša Vera će za nas uvek biti draga drugarica, saradnica na čiju istrajnost i pamet smo uvek mogli računati, duhovita i komunikativna, žena koja je sa takom lakoćom mogla da otvori svaka vrata. Nećemo je pamtiti kao političarku, mada je to bila. Jer, bila je toliko atipična za današnje i svako vreme. O zakonima i političkim strategijama govorila tek nakon razgovora sa "običnim" ljudima, ali ne zarad političkih poena, već zato što joj je bilo stalo, što je iskreno verovala da politika postoji zbog ljudi, a ne obrnuto. I zato je sa istim entuzijazmom pristupala radu u parlamentu kao poslanica i učestvovala u akcijama civilnog društva. Sa istim entuzijazmom je na ulicama delila letke za ideje do kojih joj je bilo stalo i satima strpljivo sedela u nezagrejanim salama da bi čula šta tišti ljude.

Svaka antiratna kampanja i, posle, svaka akcija za regionalno pomirenje bili su nezamislivi bez naše hrabre Vere. Sa nama je često odlazila na Kosovo, razgovarala sa ljudima iz enklava, sretala se sa parlamentarkama i aktivistkinjama civilnog društva, kosovskim Albankama i Srpkinjama. Sa puno empatije i jednostavnim rečima, ali i argumentima koje je svako mogao da razume, hrabrila je kosovske Srbe da ostanu u svojim domovima. Posle jednog od takvih susreta, Vera je rekla beogradskim novinarima: "Na mene je najsnažniji utisak ostavilo to da su te žene koje se bave poljoprivredom, koje nisu mnogo obrazovane, izuzetno elokventne i tačno znaju šta hoće. One jako dobro sarađuju sa albanskim koleginicama iz nevladinih organizacija i uz tešku borbu, mnogo povezivanja, insistiranja, argumentacije, one rešavaju svoje problme. Nabavile su polovni traktor da obrađuju zemlju, Norvežanke su im izgradile vrtić za decu, kosovske parlamentarke su i Srbima i Albancima donele agregat za struju, jer na Kosovu često nema struje. Dakle, problemi su rešivi".

Sa kosovskim Srpkinjama Vera je razgovarala o tome šta bi bila alternativa ovakvom praktičnom pristupu: "Njima alternativa nije prihvatljiva, jer bi to bilo iseljavanje sa Kosova, dolazak na periferiju Beograda ili Kraljeva sa ogromnim problemima u vezi sa stanovanjem , lečenjem, školovanjem dece, zapošljavanjem i, verovatno, lošim prijemom kod Srba iz Srbije".

Kao članica Regionalnog lobija žena za mir, sigurnost i pravednost u jugoistočnoj Evropi zalagala se za političku akciju za mir i stabilnost u regionu, za implementaciju Rezolucije UN 1325 kojom se pozivaju zemlje-članice da povećaju broj žena na svim političkim nivoima. Sarađivala je sa istaknutima političarkama, parlamentarkama i aktivistkinjama civilnog društva iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Srbije i Kosova. Borila se da Srbija što pre dobije zakon o ravnopravnosti polova i zakon o zabrani diskriminacije. Govorila je "Zakon o ravnopravnosti polova je jedan od antidiskriminatorskih zakona i svakome ko je protiv tog zakona treba postaviti pitanje koji oblik diskriminacije preferira".

Upozoravala je na kulturni rasizam protiv Roma, insistirala na interetničkom razumevanju i saradnji, i zato uvek otvoreno govorila o srpskom nacionalizmu. Nacionalizam, znala je da kaže, prekida svaku vezu sa realnošću, a bez tih veza kopne i šanse da se Srbija istinski demokratizuje i modernizuje. I kada je sa nama odlazila u Sandžak, na Kosovo, i u svakoj drugoj prilici, insistirala je na tome da svako društvo uvek mora da sluša glas manjine i glas ugroženih: "Ono što nam ostaje jeste da kažemo ne, ne dam ti da me ponižavaš, ne dam ti da me prezireš, hoću da me vidiš, ja sam građanin ili građanka ove zemlje, i ja hoću da se čuje šta ja želim".

To je bila naša Vera kakvu ćemo je uvek pamtiti.

 

SVA SAOPŠTENJA

STRANA 5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment