SAOPŠTENJA

STRANA 3/8

 

SVA SAOPŠTENJA

STRANA 3 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8

INFO   :::  Saopštenja - STRANA 3 > In memoriam Andrej Mitrović (1937 - 2013)

 

In memoriam: Andrej Mitrović (1937 – 2013)

Sakupljač pametnog, radnog i plemenitog

Piše:Latinka Perović

Duga i teška bolest odavno je iz života izvukla Andreja Mitrovića. Niko se sa tim nije pomirio, i tek je njegova smrt ovog leta ugasila poslednji tračak nade. Pred saradnicima, učenicima i prijateljima pojavila se definitivno praznina. Toliko se piše o Andreju ovih dana. Tako je malo prigodnog, a tako mnogo sadržaja koji su svojom različitošću već formirali sliku naučnika, pedagoga i humaniste.

Toga dana na Novom bežanijskom groblju razmišljala sam o tome da sam ja, a ko ne među svim tim silnim ljudima koji su došli da se sa njim oproste, među kolegama svakako najduže poznavala Andreja.

Oboje smo Kragujevčani. Moji roditelji su bili u prijateljskim odnosima sa njegovom majkom, učiteljicom Olgom Mitrović, koja je 1945. godine ostala sama sa malom decom. Andrej je bio četiri godine mlađi od mene, ali su naše dve generacije imale iste profesore. Među njima je za nas oboje najznačajnija bila profesorka matematike, Katarina Janićijević, koja nas je moralno obeležila. Potom su neki ljudi sa kojima sam u mladosti drugovala ušli u Andrejev život. Milan Vukos se angažovao da Andrej dobije studentsku stipendiju bez koje ne bi mogao da studira. A Vukoje Bulatović je Andreju, iako ga nije poznavao u svom stanu ustupio devojačku sobu, u kojoj je on ostao do završetka studija.

Posle završetka i mojih i njegovih studija, moja veza sa Andrejem bile su njegove knjige, a njegova sa mnom - moj javni rad. Posle mog dolaska u Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije 1975. godine, sada Institut za noviju istoriju Srbije, naše su veze postale vrlo intenzivne. U Institutu su svi poznavali Andreja: jedni su sa njim studirali, drugi su bili njegovi studenti. Često smo se i porodično družili: učetvoro ili sa zajedničkim prijateljima. Osamdesetih godina smo znali da u raspravama ostanemo do duboko u noć.

Ponekad smo vodili razgovore utroje sa nekim ko je želeo da sa nama proveri svoje odluke. Tako je bilo sa profesorom Ivanom Đurićem. On se kolebao da li da se politički angažuje. Ja ga nisam odgovarala, a Andrej je vapio: "Kao otac te molim, ne idi van struke". Vest o smrti Ivana Đurića, koji je izgnan i od tadašnje vlasti i od tadašnje opozicije i umro u Parizu, Andrej je primio pre početka časa. Studentima je rekao: "Umro je profesor Ivan Đurić. Stvorena je jedna velika rupa". To je ponovio i na komemoraciji na kojoj smo zajedno govorili.

Bilo je mnogo smrti nama bliskih ljudi i smrti koje su duboko doticale nama bliske ljude. Na predavanju njegove supruge, istoričarke Ljubinke Trgovčević o Jovanu Cvijiću na Kolarčevom univerzitetu sedeli smo zajedno. Video je da primećujem Ljubinkinu napetost i dekoncentrisanost i tiho mi objasnio razlog: "Danas je u saobraćajnoj nesreći poginula ćerka Ivana Stambolića, Bojana".

Andrej nije imao nedoumica o tome šta Srbiju čeka. Sa Osme sednice CK SK Srbije, Ljubinka, koja je tada bila član Predsedništva Republike Srbije, odjurila je na časak kući. Zatekla je Andreja pred televizorom: gledao je snimak sednice i plakao. Za Andreja je glavno pitanje bilo šta on u situaciji, kako je razume može da uradi i to: isključivo kao istoričar.

Andrej je bio veliki radnik: uvek i svuda. Ako je iko potvrdio reči Isidore Sekulić da je predanost radu sama po sebi dar, potvrdio je on. Treba pogledati njegovu Bibliografiju u Godišnjaku SANU kad je biran za njenog dipisnog člana: ne samo obim i bogatstvo tematike već i žanrovska raznolikost. Negde uoči ratova devedesetih godina, držao je u mom Institutu predavanje o "totalnoj" istoriji. Imao je tek nešto preko pedeset godina, a rekao je da zna da više nema vremena da napiše takvu istoriju Srbije. Bio je svestan kakav je to poduhvat za istoričara. Ali, uspeo je nešto drugo: uspostavio je naučni život "u totalu": okrugli stolovi, Udruženje istoričara za društvenu istoriju, časopis Godišnjak za društvenu istoriju, veze sa inostranim istoričarima. Telefonirao mi je kada je nemački istoričar Hepken u jednom tamošnjem istorijskom časopisu, u vreme kad se u srpskoj istoriografiji urušavalo sve što je bilo dostignuto, za časopise Godišnjak za društvenu istoriju i Tokovi istorije napisao: "To je Evropa tamo".

Ponekad mi se činilo, i ne samo meni, da apsolutizacijom struke ide u krajnost. Ali, odavno već znam da je to za Andreja bio način da ostane svoj. Političke razlike nije smatrao smetnjom za saradnju. On nije podnosio politizaciju struke, a naročito "upad" diletanata u nju. Prvi je nazvao paraistoriografijom onu silnu produkciju koja je osamdesetih godina hranila ne samo mase na mitinzima "antibirokratske revolucije" već i državnu politiku.

Glavna Andrejeva ambicija bila je da bude veliki profesor. Po uzoru, govorio je, na profesora Ivana Božića. I uspeo je. On je voleo svoje studente ali nije bio sentimentalan. Iz njegovog prirodnog autoriteta proizlazila je i distanca. On bi svoje studente, po završetku studija, bukvalno uzimao za ruku i vodio od jedne do druge naučne ustanove da im nađe zaposlenje, lukavo unapređujući i same te ustanove. Ali je bio vrlo izbirljiv kad su u pitanju njegovi saradnici. Citirao je profesora Vasu Čubrilovića: "Dobro pazi koga biraš za asistenta. Ako promašiš, posle možeš samo da ga ubiješ". Nije pred studentima mistifikovao zanat istoričara, ali je od njih puno tražio. Na jednoj konsultaciji o njenom doktoratu upitao je Dubravku Stojanović: "Kako spavaš?" "Odlično", odgovorila je ona, a on joj uzvratio: "Ništa te ne muči, ne radiš dovoljno".

Sam je bio veoma disciplinovan iako je izigledalo da živi krajnje opušteno. Bio je strastan pušač ali je, posle infarkta odmah prestao da puši, da bi mogao da radi. On, koji je u kabinetu provodio ne samo dane nego i noći počeo je besomučno da šeta.

Čovek ima ili nema načela i u životu i u struci. Kod Andreja ni u čemu nije bilo kamaraderije. Strogo je delio privatno i profesionalno. Bez svoga stana, Ljubinka i on su živeli u stanu koji im je ustupio publicista Slobodan Nešović. Kad je trebalo da recenzira neku Nešovićevu knjigu, Andrej je rekao: "Ne mogu. Kao protivuslugu mogu da ponudim stan, a ne recenziju". Niko od njega nije tražio da bude popustljiv, ali on nije hteo da dopusti da se tako protumači.

Poslednji put sam sa Andrejem razgovarala uoči njegovog odlaska u lečilište koje neće napustiti do smrti. Pozvao me je telefonom. Povod je bila knjiga Olivere Milosavljević Činjenice i tumačenja. Dva razgovora s Latinkom Perović, u kojoj sam govorila i o njemu. Bio je savršeno lucidan. Pre nego što ćemo se oprostiti, zaćutali smo za trenutak: oboje smo bili jako potreseni.

Nije Andreju bilo lako: izazivao je i otvorenu i pritajenu zavist. Posle promocije Planirane revolucije, u kojoj je učestvovao, išli smo da negde sednemo. Sasvim usput je rekao: "To je dobra knjiga, imaćeš problema". Nismo to "produbljivali". Ali, nije uvek bilo lako ni sa Andrejem. I dok nisam shvatila da su neki njegovi postupci znaci bolesti, nikada nisam posumnjala u Andrejeve namere. Uvek sam razmislila i veoma često zaključila da je on, sa svog stanovišta u pravu.

Ima ljudi koji u svojoj ličnosti saberu sve ono što je pametno, radno i plemenito, a rasuto u narodu. Uz nekolicinu takvih ljudi, koje sam imala sreću da poznajem, od njih učim, poštujem ih i volim, u moje trajno sećanje ulazi i Andrej Mitrović.

 

SVA SAOPŠTENJA

STRANA 3 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment