|
Duga i teška bolest odavno je iz života izvukla
Andreja Mitrovića. Niko se sa tim nije pomirio, i tek je njegova
smrt ovog leta ugasila poslednji tračak nade. Pred saradnicima,
učenicima i prijateljima pojavila se definitivno praznina. Toliko se
piše o Andreju ovih dana. Tako je malo prigodnog, a tako mnogo
sadržaja koji su svojom različitošću već formirali sliku naučnika,
pedagoga i humaniste.
Toga dana na Novom bežanijskom groblju razmišljala
sam o tome da sam ja, a ko ne među svim tim silnim ljudima koji su
došli da se sa njim oproste, među kolegama svakako najduže poznavala
Andreja.
Oboje smo Kragujevčani. Moji roditelji su bili u
prijateljskim odnosima sa njegovom majkom, učiteljicom Olgom
Mitrović, koja je 1945. godine ostala sama sa malom decom. Andrej je
bio četiri godine mlađi od mene, ali su naše dve generacije imale
iste profesore. Među njima je za nas oboje najznačajnija bila
profesorka matematike, Katarina Janićijević, koja nas je moralno
obeležila. Potom su neki ljudi sa kojima sam u mladosti drugovala
ušli u Andrejev život. Milan Vukos se angažovao da Andrej dobije
studentsku stipendiju bez koje ne bi mogao da studira. A Vukoje
Bulatović je Andreju, iako ga nije poznavao u svom stanu ustupio
devojačku sobu, u kojoj je on ostao do završetka studija.
Posle završetka i mojih i njegovih studija, moja
veza sa Andrejem bile su njegove knjige, a njegova sa mnom - moj
javni rad. Posle mog dolaska u Institut za istoriju radničkog
pokreta Srbije 1975. godine, sada Institut za noviju istoriju
Srbije, naše su veze postale vrlo intenzivne. U Institutu su svi
poznavali Andreja: jedni su sa njim studirali, drugi su bili njegovi
studenti. Često smo se i porodično družili: učetvoro ili sa
zajedničkim prijateljima. Osamdesetih godina smo znali da u
raspravama ostanemo do duboko u noć.
Ponekad smo vodili razgovore utroje sa nekim ko je
želeo da sa nama proveri svoje odluke. Tako je bilo sa profesorom
Ivanom Đurićem. On se kolebao da li da se politički angažuje. Ja ga
nisam odgovarala, a Andrej je vapio: "Kao otac te molim, ne idi van
struke". Vest o smrti Ivana Đurića, koji je izgnan i od tadašnje
vlasti i od tadašnje opozicije i umro u Parizu, Andrej je primio pre
početka časa. Studentima je rekao: "Umro je profesor Ivan Đurić.
Stvorena je jedna velika rupa". To je ponovio i na komemoraciji na
kojoj smo zajedno govorili.
Bilo je mnogo smrti nama bliskih ljudi i smrti
koje su duboko doticale nama bliske ljude. Na predavanju njegove
supruge, istoričarke Ljubinke Trgovčević o Jovanu Cvijiću na
Kolarčevom univerzitetu sedeli smo zajedno. Video je da primećujem
Ljubinkinu napetost i dekoncentrisanost i tiho mi objasnio razlog:
"Danas je u saobraćajnoj nesreći poginula ćerka Ivana Stambolića,
Bojana".
Andrej nije imao nedoumica o tome šta Srbiju čeka.
Sa Osme sednice CK SK Srbije, Ljubinka, koja je tada bila član
Predsedništva Republike Srbije, odjurila je na časak kući. Zatekla
je Andreja pred televizorom: gledao je snimak sednice i plakao. Za
Andreja je glavno pitanje bilo šta on u situaciji, kako je razume
može da uradi i to: isključivo kao istoričar.
Andrej je bio veliki radnik: uvek i svuda. Ako je
iko potvrdio reči Isidore Sekulić da je predanost radu sama po sebi
dar, potvrdio je on. Treba pogledati njegovu Bibliografiju u
Godišnjaku SANU kad je biran za njenog dipisnog člana: ne samo obim
i bogatstvo tematike već i žanrovska raznolikost. Negde uoči ratova
devedesetih godina, držao je u mom Institutu predavanje o "totalnoj"
istoriji. Imao je tek nešto preko pedeset godina, a rekao je da zna
da više nema vremena da napiše takvu istoriju Srbije. Bio je svestan
kakav je to poduhvat za istoričara. Ali, uspeo je nešto drugo:
uspostavio je naučni život "u totalu": okrugli stolovi, Udruženje
istoričara za društvenu istoriju, časopis Godišnjak za društvenu
istoriju, veze sa inostranim istoričarima. Telefonirao mi je kada je
nemački istoričar Hepken u jednom tamošnjem istorijskom časopisu, u
vreme kad se u srpskoj istoriografiji urušavalo sve što je bilo
dostignuto, za časopise Godišnjak za društvenu istoriju i Tokovi
istorije napisao: "To je Evropa tamo".
Ponekad mi se činilo, i ne samo meni, da
apsolutizacijom struke ide u krajnost. Ali, odavno već znam da je to
za Andreja bio način da ostane svoj. Političke razlike nije smatrao
smetnjom za saradnju. On nije podnosio politizaciju struke, a
naročito "upad" diletanata u nju. Prvi je nazvao paraistoriografijom
onu silnu produkciju koja je osamdesetih godina hranila ne samo mase
na mitinzima "antibirokratske revolucije" već i državnu politiku.
Glavna Andrejeva ambicija bila je da bude veliki
profesor. Po uzoru, govorio je, na profesora Ivana Božića. I uspeo
je. On je voleo svoje studente ali nije bio sentimentalan. Iz
njegovog prirodnog autoriteta proizlazila je i distanca. On bi svoje
studente, po završetku studija, bukvalno uzimao za ruku i vodio od
jedne do druge naučne ustanove da im nađe zaposlenje, lukavo
unapređujući i same te ustanove. Ali je bio vrlo izbirljiv kad su u
pitanju njegovi saradnici. Citirao je profesora Vasu Čubrilovića:
"Dobro pazi koga biraš za asistenta. Ako promašiš, posle možeš samo
da ga ubiješ". Nije pred studentima mistifikovao zanat istoričara,
ali je od njih puno tražio. Na jednoj konsultaciji o njenom
doktoratu upitao je Dubravku Stojanović: "Kako spavaš?" "Odlično",
odgovorila je ona, a on joj uzvratio: "Ništa te ne muči, ne radiš
dovoljno".
Sam je bio veoma disciplinovan iako je izigledalo
da živi krajnje opušteno. Bio je strastan pušač ali je, posle
infarkta odmah prestao da puši, da bi mogao da radi. On, koji je u
kabinetu provodio ne samo dane nego i noći počeo je besomučno da
šeta.
Čovek ima ili nema načela i u životu i u struci.
Kod Andreja ni u čemu nije bilo kamaraderije. Strogo je delio
privatno i profesionalno. Bez svoga stana, Ljubinka i on su živeli u
stanu koji im je ustupio publicista Slobodan Nešović. Kad je trebalo
da recenzira neku Nešovićevu knjigu, Andrej je rekao: "Ne mogu. Kao
protivuslugu mogu da ponudim stan, a ne recenziju". Niko od njega
nije tražio da bude popustljiv, ali on nije hteo da dopusti da se
tako protumači.
Poslednji put sam sa Andrejem razgovarala uoči
njegovog odlaska u lečilište koje neće napustiti do smrti. Pozvao me
je telefonom. Povod je bila knjiga Olivere Milosavljević Činjenice i
tumačenja. Dva razgovora s Latinkom Perović, u kojoj sam govorila i
o njemu. Bio je savršeno lucidan. Pre nego što ćemo se oprostiti,
zaćutali smo za trenutak: oboje smo bili jako potreseni.
Nije Andreju bilo lako: izazivao je i otvorenu i
pritajenu zavist. Posle promocije Planirane revolucije, u kojoj je
učestvovao, išli smo da negde sednemo. Sasvim usput je rekao: "To je
dobra knjiga, imaćeš problema". Nismo to "produbljivali". Ali, nije
uvek bilo lako ni sa Andrejem. I dok nisam shvatila da su neki
njegovi postupci znaci bolesti, nikada nisam posumnjala u Andrejeve
namere. Uvek sam razmislila i veoma često zaključila da je on, sa
svog stanovišta u pravu.
Ima ljudi koji u svojoj ličnosti saberu sve ono
što je pametno, radno i plemenito, a rasuto u narodu. Uz nekolicinu
takvih ljudi, koje sam imala sreću da poznajem, od njih učim,
poštujem ih i volim, u moje trajno sećanje ulazi i Andrej Mitrović. |
