Manipulacija socijalnim nezadovoljstvom, populizam i nacionalizam

Kragujevac, 30.10.2003. godine

Izvodi sa tribine

Stjepan Gredelj, sociolog:

Kod nas postoji politizacija sindikata. Uloga sindikata nije da smenjuje Vladu, niti da to traži od Skupštine. On bi trebalo da se bori za interese zaposlenih, jer sindikati su strukovne organizacije. To što se sindikat bavi politikom samo govori da ostali politički akteri ili nisu dovoljno sazreli, ili nemaju snage za tako nešto.

U pitanju je sindikalizacija politike, pa razne političke stranke pokušavaju nešto da "zahvate" od tog socijalnog nezadovoljstva. Tako je, recimo, G17 Plus bila krajnje liberalno demokratska organizacija, ali od prerastanja u stranku "jaše" na talasu žestokog populizma, što je opasan prostor za razne vrste demagogija.

Ovde se od Vlade traži posao, a ona je samo jedan partner u takozvanom socijalnom dijalogu, ili trijalogu, koji nije ostvaren između poslodavca, države i zaposlenih. Sticajem čudnih okolnosti, Vlada je ovde i država i poslodavac.

Ispričaću jednu anegdotu iz vremena kada su neke druge zemlje, mnogo godina pre nas, krenule u tranziciju. Rađeno je komparativno istraživanje, pa je postavljeno pitanje - da li biste više voleli da rizikujete i da budete slobodni, ili da imate sigurnost, ali da se ništa ne pitate? Jedan mađarski radnik odgovorio je vrlo originalno: "Kada je pao Berlinski zid oslobođen sam od totalitarne sovjetske dominacije, oslobođen sam od ove naše kvinsliške domaće vlade, oslobođen sam od radnog mesta i od svojih prihoda. Ne znam šta da radim sa tolikom slobodom?"

Miroslav Prokopijević, ekonomista:

Postoje dva scenarija. Jedan je da imamo dobre i sigurne stope razvoja što, na žalost, ne ide bez davanja potpune slobode preduzetnicima. Dok oni ne investiraju, nema mogućnosti da se zaradi. Moguće je praviti i kombinaciju u okviru ovog scenarija, pa da u jednom sektoru imamo bržu, u drugom sporiju reformu, što se u nekim zemljama dešavalo. Drugi scenario je kada svega toga nema, i to je situacija u kojoj se mi nalazimo. U takvoj situaciji problem socijalnog nezadovoljstva i socio - ekonomski problemi svode se na preraspodelu siromaštva. Tada postaje važno ko je bolje organizovan, pa u jednom turnusu lekari uspeju da dobiju nešto veću platu, u sledećem neko drugi...

Mene zovu radikalnim kritičarem reformi. Nisam ja radikalan, nego kod nas nema nikakvih ozbiljnih reformi... Dok je u uspešnim tranzicionim zemljama nivo investiranja 25-32%, u Srbiji je 12-13%. I biće još manji, jer će nedostatak promene ekonomskog okruženja, povećana politička nestabilnost i sve nervoznije manifestacije sindikata još više zaplašiti investitore.

Prvo što mora da se uradi, ako nećemo večito da ostanemo na filozofiji preraspodele siromaštva, je da gledamo koje su to stvari koje ometaju poslovanje i da sklanjamo jednu po jednu. Recimo, ne može se donošenjem zakona o lizingu, ili o koncesijama, promeniti poslovno okruženje. Zakonom o radu - da! I to je verovatno najbolji zakon koji je ova Vlada donela. Ali, njega su sindikati napadali, što pokazuje da postoji vrlo jak samoupravni sindrom. Nikada neću zaboraviti veče, tek su bile počele promene, kada je Miroljub Labus dao izjavu da je samoupravljanje imalo i dobrih strana. Nije ih imalo! Jer, da ih je imalo ne bi bila potrebna sila da se primeni i održava, samo bi prohodalo, a danas ne bismo živeli kao prosjaci, nego bismo imali sistem koji bi se uspešno takmičio sa drugima.

Tačno se zna šta treba da se uradi, ali, da se ne lažemo, među biračima ne postoji volja da se to uradi, pa nema ni političkih stranaka koje bi sprovele takvu reformu... Nije ovde reč o nedostatku znanja, već volje - kako kod birača, tako i kod stranaka! I to znaju i jedni i drugi, pa je manipulisanje višestrano i ide u nedogled.

Dimitrije Boarov, novinar:

Problem sa siromaštvom, kao političkim resursom, je u tome što sa siromaštvom nismo prebrodili najgore. Tranzicija u Srbiji, ovako kako je krenula, još nije dala svoje najcrnje efekte. Odnosno, čekaju nas još gora vremena. Političke stranke to osećaju, pa zbog toga imamo gužvu od centra ulevo, jer se pretpostavlja da se na tom delu ideološkog spektra mogu očekivati određeni dobici.

Kada su na vlast došle snage demokratskog bloka, pokazalo se da ne mogu da naprave diskontinuitet ni sa Miloševićevim, ali ni sa Titovim, pa čak ni sa Pašićevim vremenom. Egalitarizam, plus država majka, problem je svih primitivnih društava. Ispostavilo se i da srpska opozicija nema snage za radikalnu reformu, što se vidi na svim poljima.

Vremenom će ona sindikalna rukovodstva koja se budu bavila politikom gubiti igru, a oni sindikati koji se budu borili za sindikalna prava - dobijati. Ali, ne može se sindikat umiriti tako što će mu se reći da se ne meša u politiku. Jer, sindikati dobijaju na popularnosti suprotstavljajući se Vladi, pošto je država i dalje glavni poslodavac.

Borika Petković, pedagog u Centru za socijalni rad u Kragujevcu:

Ulaskom u bilo koji Centar za socijalni rad videćete onu pravu, stvarnu i istinitu sliku života. Mnogo je ljudi koji stalno nešto čekaju i očekuju, svi su oni, kako se to stručno kaže, u "stanju socijalne potrebe". Ali kroz rad sa njima dolazimo do sitnih finesa koje nekad i život znače, ali sagledavamo i svojevrsne manipulacije. Svi oni misle da ih je život izmanipulisao, samim rođenjem u porodici koja nema šanse. Oni nasleđuju jedino što mogu, a to je "pravo na siromaštvo", kako materijalno, tako i duhovno. Manipulacija je njihov stalni pratilac.

Deca iz porodica korisnika svih oblika socijalne zaštite, ispadaju iz životne trke, iz obrazovnog sistema. Gube trku sa vršnjacima, jer je pravo na obrazovanje i stručno usavršavanje dostupno svima samo na papiru. Mnogi nisu uključeni u predškolski program, što je sada obavezno, jer žive daleko od grada, u naseljima koja nemaju ni jednu predškolsku ustanovu, ili imaju samo jednu, što je nedovoljno. Polaskom u školu, njihov proces socijalizacije se otežano odvija. Oni slabo prate nastavu i ne mogu u njoj ravnopravno da učestvuju, često postaju plen sitnih manipulacija vršnjaka sa asocijalnim ponašanjem. Ubrzo počinju sa bežanjem iz škole, kreću i sitne krađe, kasnije iznuđivanje novca od dece koju smatraju bogatom itd. - sve do konačnog "opredeljenja" za poslove koji donose brzu zaradu, bez truda i rada.

Osobe iz ovog socijalnog miljea polako postaju "najpodložniji materijal" za delovanje političkih i verskih organizacija. Zbog nedovoljno izgrađenog vrednosnog i moralnog sistema i sklonosti da se povedu za zadovoljenjem dnevnih ličnih interesa, bivaju izmanipulisani. U stvari, moglo bi se reći da ovde postoji jedna simbioza u obostranoj manipulaciji. Sa jedne strane, imamo jačanje političke moći i brojnosti članstva određene stranke ili druge organizacije, a sa druge strane, korišćenje te moći da se ostvare lični ciljevi. Pored toga što je moralno neprihvatljiva, manipulacija ovim slojevima je i krajnje opasna, zbog naglog i nepromišljenog ponašanja koje, kao i trenutna poslušnost ili lojalnost, idu iz stomaka, a ne iz glave.

Zapažamo, takođe, i uzlaznu liniju jačanja nacionalne pripadnosti: Srbi sa Kosova se grupišu, sastaju i "srbuju" u određenim objektima u svakom gradu, smatraju sebe boljim, odanijim i kvalitetnijim stanovnicima Grada i "srpskog roda"; Romi se, takođe, odvajaju po nacionalnoj pripadnosti, itd. U masi ljudi, korisnika socijalnih usluga, nacionalni identitet je vid i oblik zadovoljavanja ličnih potreba i želja, jer nisu u mogućnosti da to realizuju na drugačiji, kvalitetniji i adekvatniji način. Lako ih je pridobiti (izmanipulisati) za svaki cilj koji ima nacionalno obeležje. Primera radi, masovno su se prijavljivali kao dobrovoljci za odlazak na ratište 1999. godine, slali su ih lideri određenih stranaka... Mnogi su poginuli, ima i invalida. Njihove porodice - roditelji, supruge i deca - uglavnom se zbrinjavaju organizovanim oblicima socijalne i drugim vidovima državne zaštite, brigom humanitarnih i nevladinih organizacija. Stranke i verske organizacije ne haju za svoje hendikepirane članove, upotrebili su ih i uglavnom odbacili.

I među radno angažovanim stanovništvom sve je veći broj onih koji su ostali bez posla i perspektive da će rešiti pitanje zaposlenja. Mnogi se priključuju političkim strankama kako bi preko njih došli do zaposlenja, drugi ulaze u štrajkove i razne vidove sindikalnog organizovanja, ne bi li na taj način skrenuli pažnju na sebe. Masovna pojava štrajkova glađu, pretnje samoubistvima, ostavljanje male dece u prostorijama Centra za socijalni rad (žrtvovanje dece), je takođe slika višestrukih manipulacija. Svi ovi ljudi su u proteklom periodu izmanipulisani, a sada oni manipulišu - prikazuju sebe žrtvama sistema, krize u društvu i tranzicije. Kažu da su "kolateralna šteta" sopstvene sudbine - možda to stvarno i jesu.