|
Ne broje oni sve žrtve, nego samo mrtve
sunarodnike. Ekonomija prolivene krvi vlastite nacije jeste
aritmetika svakog nacionaliste. Važna stavka budžetskih troškova ove
vrste jeste i Dražina smrt. Oko nje je centrirano konzervativno
srpsko pamćenje, uokvireno narativom herojstva i žrtve.
Nerefleksivni etnocentrizam je struktura svakog nacionalizma i
šovinizma. To je tvrda, na devetnaestovekovni način strukturisana
mreža službenih pamćenja u regionu, svojevrsni ideološki perpetuum
mobile, nepresušna borbena arena sećanja. Rehabilitacije Draže samo
bi otvorila nove bitke u građanskom ratu sećanja regiona. Ista neće
mnogo uzdrmati već relativizovani antifašizam u Srbiji, ali hoće
uznemiriti region.
Neće prvi put, jer je Draža odavno hazardna
metafora nerehabilitovane srpske žrtve. Hazardna zato što se kod
svih koji su pamtljivi na prolivenu krv sunarodnika spontano javlja
revanšizam. A pošto ni drugi nisu nezaboravni na žrtve četničkog
nasilja, odmah plane sukob. Rehabilitacija nacionalističkih heroja
nije samo gola mržnja na dželate internacionaliste, nego je više od
toga – fiksiranje prevaziđene prošlosti kao biti i kao smisla
sadašnjosti. Razni nacionalni zidovi bili su hegemoni obrasci
sećanja celog prostora bivše Jugoslavije. Koče saradnju i pomirenje.
Eventualna rehabilitacija Draže još bi ih više učvrstila. U Berlinu
je 1989. trava zamenila betonski zid, kod nas su travu presekli
betonski zidovi.
Uprkos oporoj realnosti, treba jasno reći da svaka
vrsta suženog etnocentričnog pamćenja mora biti iz perspektive 21.
veka preocenjena kao lažna optika, kao razroko gledanje i kao
iskrivljena perspektiva sećanja. Njoj nasuprot, dobar
antinacionalistički ukus u sećanju jeste sila koja odbija da se
svidi nacionalnom umu.
Zašto je Srbiji potrebna formalna rehabilitacija
Draže Mihailovića ako je četnički pokret u srednjoškolskim
udžbenicima istorije odavno antifašizovan i ako je uvedena
„Ravnogorska spomenica”? Mnogi su činioci u igri. Navešću
najbizarniji.
Današnji Dražini advokati pretežno su bivši
komunisti, konvertiti, prebezi, koji se ravnaju po zakonu spasonosne
mimikrije. Nepredvidivi su. Jedan od punomoćnika podnosioca zahteva
za rehabilitaciju je Oliver Antić. U zapisniku sa Vanredne
konferencije Saveza komunista Pravnog fakulteta od 26. marta 1973.
stoji da se među partijskim jurišnicima na „nacionalistu” i
„narodnog neprijatelja” profesora Mihaila Đurića isticao pomenuti
savetnik predsednika Srbije. To se može pročitati na stranama 48. i
216-217. knjige „Zločin nad mišljenjem”, koju je 2013. priredio
prof. Jovica Trkulja. Nije reč o tranziciji intelektualaca nego o
konverziji partijskih higijeničara. U ovom samo naizgled bizarnom
detalju zgusnuta je farsa srpske (ne)kulture sećanja, koja nije
centrirana oko Draže nego oko njegovih novokomponovanih advokata.
* Todor Kuljić, redovni profesor
Filozofskog fakulteta u Beogradu.
|
