|
LATINKA PEROVIĆ, ugledna beogradska historičarka,
bivša političarka i jedna od vođa tzv. Druge Srbije, u ekskluzivnom
intervjuu za Slobodnu Bosnu govori šta je pozadina prekrajanja
historije u Srbiji i rehabilitacije četničkog komandata Draže
Mihailovića, te koje će biti posljedice donošenja ovakve odluke za
Srbiju i za region
PRANJE BIOGRAFIJA: 'Ova sudska odluka ima za
cilj da opere rđavu prošlost naprednjaka'
Viši sud u Beogradu prošle nedjelje rehabilitovao
je četničkog komandanta, generala Dragoljuba Dražu Mihailovića i
vratio mu građanska prava koja su mu bila oduzeta nakon dokazivanja
njegove zločinačke djelatnosti tokom Drugog svjetskog rata. Predsjednik tročlanog sudskog vijeća sudija
Aleksandar Trešnjev rekao je da je Sud usvojio zahtjev za
rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946.
godine bio osuđen na smrt kao fašistički saradnik, a dva dana
kasnije strijeljan. Sud je zaključio da je sporna presuda donesena u
nezakonitom procesu, i to iz političkih i ideoloških razloga.
Pristalice četničkog komandanta dočekale su je velikim slavljem, a
nekadašnji partizani i stručna javnost uz protest i ogorčenje.
“Mislim da je ta odluka izazvala jedno sumorno
raspoloženje. Mnogo ljudi je očekivalo, a sada kada je ona došla svi
se pitaju šta dalje. Vrlo je važno dati odgovor šta hoće Srbija
posle svega. Ovo je u Evropi jedinstven slučaj rehabilitacije i
sigurno će imati posledice po regiju, jer s tom politikom Srbija
nema otvorena vrata ni prema jednoj zemlji u regiji. S tim ne može
ići u Bosnu i Hercegovinu, s tim ne može ići u Hrvatsku. Ona Srbiju
smješta na arhaičnu istorijsku marginu koja je u suprotnosti s
vremenom", kaže za naš list istoričarka Latinka Perović.
Gospođo Perović, u Srbiji i zemljama u regionu
oštro se kritikuje sudska odluka o rehabilitaciji Draže Mihailovića.
Kako vi kao historičarka gledate na nju?
NEOČEKIVANO, ALI PREDVIDIVO
Ova odluka nije došla neočekivano iako je
izgledalo da postoji kolebanje u sudu i predstavnicima režima oko
njenog sadržaja. Ona ima jednu dugu istoriju pripreme. Odnos
Ravnogorskog i oslobodilačkog pokreta prošao je od završetka Drugog
svetskog rata više faza. Taj pokret se 1944. i 1945 našao na
poraženoj strani i kralj i Vlada u izbeglištvu pozvali su pripadnike
Ravnogorskog pokreta da se pridruže oslobodilačkoj vojsci i da
priznaju pobedu koja je bila pobeda čitave antifašističke koalicije.
U suštini, to je bilo pravo pomirenje i taj istorijski čin pomirenja
je napravljen tada na kraju rata. Ja sam učestvovala u političkom
životu kao pripadnik nove generacije i ne sećam da je krajem
šezdesetih i početkom sedamdesetih godina kao neki kriterij za
napredovanje i zauizimanje visokih društvenih pozicija igralo ulogu
njihovo učešće ili učešće njihovih roditelja u četničkom pokretu.
Društvo je već ulazilo u jednu fazu kada je to pomirenje prihvaćeno.
Promena odnosa u Srbiji dolazi posle 1966. godine i smene Aleksandra
Rankovića. U Srbiji je bilo snažno osećanje da je izgubila ključnog
čoveka u jugoslovenskom partijskom i državnom rukovodstvu i
potencijalnog naslednika Josipa Broza Tita. Tada u Srbiji počinje da
se organizuje jedna neformalna opozicija sastavljena od vrlo
heterogenih političkih struja. Tu su ne samo četnici, nego i
otpadnici od vladajućeg komunističkog pokreta, po raznim osnovama.
Njima se pridružuje crkva. Dakle, sprema se jedna konstelacija snaga
za period koji će uslediti posle Tita. Posle toga dolazi Memorandum
SANU i dolazi do jedne velike mobilizacije, ali još uvek tu je bila
okosnica Savez komunista Srbije. Dolazi do zahteva za
prekomponovanje jugoslovenske države, odbacuje se konfederalni ustav
i traži ujedinjenje svih Srba u okviru jedne nacionalne države.
Neformalna opozicija drži se zajedno i ima pretenzije prema
teritorijama koje smatra srpskim a na kojima žive Bošnjaci, Hrvati i
drugi narodi, otuda dolazi do brutalnog i teškog rata. Na kraju
ratova još uvek se pitanje rehabilitacije i revizije četničkog
pokreta i uopšte istorije rata ne postavlja tako glasno. Da bi preko
antikomunizma, koji je u suštini jedna hipostaza nacionalizma, on
postao mnogo agresivniji. Vraćanje ide preko političkih stranaka
koje su se tada formirale kao što je Demokratska stranka. Ukoliko
proučavate ljude koji su bili njeni osnivači, videćete da su se oni
kolebali čemu da daju težište - na reforme za koji je bio Zoran
Đinđić, ili za nacionalizam za koji je bila ta neformalna opozicija.
Do izjednačenja partizanskog i četničkog pokreta došlo je za vreme
vlade demokrata i tada je nastala ova inicijativa za rehabilitaciju
Draže Mihailovića. Prvi Zakon o rehabilitaciji je donesen 2006.
godine, pa je korigovan 2008. godine.
Ipak, konačna odluka o rehabilitaciji Mihailovića
donijeta je za vrijeme vladavine naprednjaka, čiji su lideri u
skoroj prošlosti favorizovali četnike.
Sam premijer Aleksandar Vučić ima problem u Vladi
Srbije jer dobar deo članova njegove vlade ne podržava tu odluku
zbog lične pogođenosti jer su njihovi članovi bili izloženi najtežim
zločinima. Recimo, potpredsedniku Vlade Ivici Dačiću četnici su
ubili ujaka. Međutim, iako Vučić kaže da se ne meša u nezavisno
sudstvo, očigledno je da je sudstvo bilo pod velikim političkim
pritiskom.To je odluka koja ima za cilj da opere rđavu prošlost
naprednjaka. Oni ovim kažu - nije sramotno biti četnički vojvoda i
Ravnogorski pokret je bio još jedan antifašistički pokret u Srbiji.
Što se tiče same odluke, ona je formulisana kao da
to nije rehabilitacija Draže Mihailovića. No, svejedno kako je sud
formulisao, u društvu se ona percipira kao rehabilitacija i na kraju
pristalice Ravnogorskog pokreta i te ideologije to tako uzimaju. Sud
kaže da se nisu utvrđivali ratni zločini. To je najveći cinizam, jer
ne samo u ratovima ‘90-ih godina nego u Drugom svetskom ratu žrtve
postaju irelevantne. Gde one dobijaju pravdu i zadovoljštinu?
Ovakvom odlukom sigiurno ne. Mislim da ova odluka na izvestan način
otvara pitanje ratova ‘90-ih godina.
“REHABILITACIJA DRAŽE JE BEŽANJE OD SVEŽE ISTINE”
Na koji način?
Tako što otvara pitanje karaktera ratova, njihove
ocene, istine o njima i zato ona do te mere postaje na neki način
izoštrena i unutar srpskog društva, ali i u odnosima Srbije sa
drugim zemljama u regionu. Mislim da se o tome nije razmišljalo, već
se išlo na jedan politički rizik. Još uvek je otvoreno pitanje
raspada Jugoslavije i uzroka koji su doveli do tog raspada, kao i
odgovornosti koje iz toga proizilaze. Dakle, mi se nalazimo pred
suočavanjem sa istinom i ukoliko se relativizuje Drugi svetski rat i
nakon 70 godina taj odnos Ravnogorskog i Narodnooslobodilačkog
pokreta stavljate u centar pažnje, to je način da pobegnete od onog
što se , takoreći, juče događalo u naše ime u Bosni i Hercegovini,
na Kosovu, za sve te silne jame, a za sve masovne grobnice, za
Srebrenicu… Dakle, to je jedno bežanje od sveže istine i zato mislim
da je to vrlo rđava poruka i našem društvu, ali i susedima i našim
partnerima u svetu.
Sud je prošle nedjelje zaključio da je presuda
Draži Mihailoviću donesena u nezakonitom procesu i to iz političkih
i ideoloških razloga. Kako ocjenjujete argumente Suda?
Sud je insistirao na tome da je Draži sudio
komunistički sud i da je ta odluka bila politička. Međutim, to je
bio kraj Drugog svetskog rata i poraz fašističke i nacističke
Nemačke i njenih satelita koji su ugrozili opstanak civilizacije.
Žrtve su u Drugom svetskom ratu bile ogromne. Dogodio se holokaust.
Tito je jednom rekao da su ta suđenja bila prepuštena narodu bilo bi
mnogo više bilo egzekucija. Atmosfera s kraja rata bila je u znaku
kraja epohe zločina i kraja epohe smrti, i tu se sudilo svuda po
kratkom postupku. Sam Tito je govorio da je to politički proces. U
Đilasovim memoarima postoji jedan opis kada tužilac Miloš Minić
dolazi na razgovor sa jugoslovenskim političkim vrhom, Titom,
Kardeljom, Rankovićem i Đilasom. Tužilac kaže da odbrana ide na to
da dokaže da je ovo politički proces. Na šta Tito kaže, pa to i
jeste politički proces. A ovi ostali se pobune i kažu - pa šta će
reći narod, šta će reći toliki ljudi koji su izgubili svoje
najmilije i to na tako surov način? Hoću da vam kažem da je to bio
politički proces, ali njegova revizija nije juridička. I ona je
politička. Da li je baš sve irelevantno što se dogodilo? Da li mi to
nećemo govoriti o žrtvama? Istoriografija tačno utvrđuje da je
nesporna kolaboracija, nesporna je saradnja sa kvislingom Milanom
Nedićem, nesporni su masovni zločini. O tome su napisane knjige i
napravljen popis žrtava. Savez antifašista Srbije uradio je ogromnu
knjigu u kojoj se nalaze imena svih žrtava Ravnogorskog pokreta. Iz
naredbi Draže Mihailovića vidi se da je zločin bio uglavnom usmeren
protiv nesrpskog stanovništva. Ali je bio usmeren i protiv levičara
i komunista i internacionalista Srba. Tako da su Srbi takođe bili
žrtve. Na Radio Londonu čitana su imena ljudi koji su sledeći dan
ovde bili likvidirani . Kada je to osetila engleska obaveštajna
služba, ona je zabranila emitovanje tih emisija. Za to je znao čak i
Slobodan Jovanović (predsjednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u
egzilu, op.a.). On je rekao, da “Z” kojim su ti ljudi bili
označavani nije značilo zaklati nego zastrašiti, ali ti su ljudi
bivali zaklani. Silni radovi napisani na tu temu utvrdili su brojne
činjenice. Ceo proces Draži bio je javan. Objavljene su stenografske
beleške sa suđenja. Tim činjenicama sada je potrebno suprotstaviti
druge, kojih ovde nema. Postoji jedna interpretacija koja se
suprotstavlja stvarnoj istoriji. Međutim, tu odluku suda na neki
način obesmišljava javna reakcija demokratske javnosti. Mislim da se
tu testira društvo i njegove vrednosti.
Draža Mihailović odgovaran je za ubijanje velikog
broja muslimana u Bosni i Hercegovini. Može li doći do
srpsko-bošnjačkog pomirenja s ovom odlukom o njegovoj
rehabilitaciji?
Ima ljudi koji smatraju da će to, kao i sve što se
kod nas dogodi, trajati kratko. Ja tako ne mislim. Naprotiv. Smatram
da će to sa površine sići u dubinu i da će ta podela i dalje
potresati srpsko društvo. Uostalom, mi imamo iskustva u istoriji tih
podela. Podela dinastija između Obrenovića i Karađorđevića. To
zapravo nikada nije zaceljeno. Ova podela jako utiče na odnose
Srbije sa zemljama u regionu, pre svega sa Bosnom i Hrvatskom.
Naivni su propagandisti i istoričari koji kažu da Draža ima
nadležnost samo u Srbiji i da nije odgovoran za zločine u Bosni i
Hrvatskoj. To je jedan isti pokret i on ima komandnu odgovornost i
već prve reakcije pokazuju da će to biti izvor vrlo veliki napetosti
jer u suštini to formalno pomirenje otvara pitanje - šta je
vladajuća politika u Srbiji? Da li je to politika sporazuma, da li
je to politika odbacivanja velikosrpskog projekta i nacionalizma,
ili je to jedna zajednička perspektiva sa drugim zemljama u regionu
ka evropskim integracijama. To pitanje će veoma uticati na politički
život i orjentaciju Srbije. U samoj vladi postoji podela tako da
slogan - moramo jedanput prekinuti sa podelama, nije funkcionalan. U
literaturi je i sa jedne i sa druge strane dosta pisano o četnicima.
Sam Dobrica Ćosić je napisao “Deobe”. U njegovim knjigama postoje
sjajni portreti ljudi koji su bili na najsuroviji način egzekutirani
od četnika. On piše o mladim učiteljicama, o antifašistima, o
simpatizerima španske republikanske viojske. On je četništvo smatrao
mentalitetom. Jednom posebnom tendencijom koja je u priličnoj meri
anahrona, koja sigurno nije zagovornik moderne države i modernih
institucija i sa te strane čak i on, koji je devedesetih godina
podržao svesrpsko ujedinjenje, odbacivao je te najbrutalnije metode.
Ono što ja kao istoričar mislim, to je jedno
opasno nasilje nad stvarnom istorijom, jedno opasno uprošćavanje
koje odlaže naše sazrevanje. A sazrevanje je osnov za pomirenje. Bez
toga nema pomirenja.
SRBIJA JE MORALNO I POLITIČKI ISTRULILA
Ovo nije prvi put da se u Srbiji jedan ratni
zločinac veliča. U godinama iza nas Ratko Mladić i Radovan Karadžić
su u Srbiji nazivani herojima. Ratnim zločincima se naprosto daje na
značaju?
Taj nacionalizam kao opsesija velikom državom koja
bi obuhvatila ceo srpski narod ne uzima u obzir druge i ona zločin
smatra legitimnim. Ratko Mladić i Radovan Karadžić smatrani su ovde
herojima, zato je opasna ta istorijska magla. Zato se mora doći do
teških, ali lekovitih istina o sebi, svojoj odgovornosti, o
rešenjima koji lišavaju tako teških poraza i tako teških gubitaka.
Mora se uspostaviti neki red u državi i ojačati institucije. Na
kraju, mora se doći do jednog stanja u kojem građani imaju poverenja
u institucije. Ovde i dalje postoji jedna opšta kriza poverenja.
Cela ta strašna istorija ‘90-ih godina predstavlja se kao zavera,
kao antisrpska politika sveta. To su stvari koje se graniče sa
infantilnošću. Nacionalizam je u velikoj meri i infatilan jer nikada
ne računa sa posledicama koje su vrlo teške. Ova odluka pokazuje da
je Srbija moralno i ideološki istrulila.
Slobodan Milošević je vladao na krlima
nacionalizma, međutim, od njegovog silaska sa vlasti prošlo je 15
godina. Kako Vi objašnjavate ponovnu eskalaciju nacionalizma u
Srbiji u posljednje vrijeme?
Fascinantna je ta opsednutost prošlošću, da se
ona, kao, ispravi. Nacionalizam je ovde jedna jako duga tradicija.
On izlazi iz te nacionalne ideologije i iz imperijalne opsesije da
se stvori velika država bez obzira na cenu. On sada dolazi kao
posledica frustracije jer su ratovi prošli, a srpski ciljevi nisu
ostvareni. Takođe ljudi sve teže žive. Razdoblje posle Drugog
svetskog rata se može kritikovati, ali se ne može reći da dvadeseti
vek za istoriju Srbije ne postoji. To je vreme njenog razvoja. Tada
su se svi Srbi našli u jednoj državi. Vreme posle Drugog svetskog
rata je vreme razvoja. Da li se trebalo vratiti natrag u 19. vek,
ili se trebalo okrenuti budućnosti, razvoju, saradnji i integraciji?
To je naravno jedna prokockana šansa i bojim se da nas ovakvi činovi
kao što je ova odluka, udaljavaju od racionalnih mogućnosti. Ja sam
nedavno bila u Sarajevu na Ženskom sudu i zaista sam bila
impresionirana tim svedokinjama koje su bile žrtve raznih oblika
nasilja, ali u središtu su bile silovane žene. Njihovo telo bilo je
bojno polje. To je rađeno iz etničkih razloga da bi se očistila
teritorija i proširila država. Zažalila sam što mnoge moje kolege
nisu slušale njihove ispovesti. Zato što su to zrele osobe sa teškim
životnim iskustvom koje su uspostavile odnos prema tome. One imaju
tako visoku svest da svoju prošlost ne mogu izmeniti, ali one ne
pristaju da daju svoju sadašnjost i budućnost svoje dece. Hoću da
kažem da je vlast bornirana i njen horizont je jako uzak i gubi iz
vida taj stihijski otpor koji odozdo radi. Ovde se odbijaju da
prihvate činjenice oko Srebrenice, Vukovara, Ovčare, daju se svoje
interpretacije. Zato sam, kada sam sve to slušala, oko
rehabilitacije Mihailovića bila posramljena. Gde je kraj tom
iracionalnom ponašanju? Ovde nema subjekta za promenu, ali svako
oklevanje da se preuzme odgovornost samo produbljuje krizu,
propadanje i nazadovanje.
Da li očekujete da će četništvo dobiti na
popularnosti i eskalirati u društvu?
Ova odluka će se ovoj vlasti vratiti kao bumerang.
Pojačaće se unutrašnji sukobi, porašće tenzije, zakočiće se procesi
promena. Ona ne može doneti ništa dobro. Odluka će uticati na porast
nasilja u Srbiji u lokalnim obračunima, kojih je inače mnogo. U
suštini, preko te odluke rehabilitovan je jedan pokret koji je bio
nasilan i mislim da će to lokalnim grupama koje smenjuju vlast koje
se služe batinama, koje ubadaju noževima, biti vetar u leđa. Bojim
se da će ova odluka da poveča taj nasilnički javašluk. Oni
predstavljaju ozbiljnju pretnju za bezbednost. Njih, kako vidim, ima
puno i u Republici Srpskoj. Povod za njihovo delovanje može biti
pozivanje na opasnost od vehabija ili recimo situacije kakava se
desila u Zvorniku. Ja sam slušala muftiju Muhameda Jusufspahića,
koji je rekao jednu tačnu stvar, da je taj momak to učinio iz
osvete. I to jeste tako. Oca su mu ubili, ne može da ga nađe
godinama, a on nije osećao da neko želi da se ta istina utvrdi i da
se sankcionišu zločini. To je jedno opasno zabašurivanje. Tamo je
pobijeno oko 700 Bošnjaka. Ta udaljenost od stvarne istine je vrlo
opasna. Problem našeg naroda i države je što mi ne uzimamo u obzir
druge. Svi imaju neko isustvo sa nama i svi će na neki način da se
štite od nas.
PRONALAZAK DRAŽINOG GROBA
“Postoji plan da se Dražin grob pretvori u
političko svetilište na kojem bi se mobilisali ljudi”
Istovremeno sa rehabilitacijom Draže Mihailovića
traži se i njegov grob, koji bi, prema procjeni analitičara, mogao
postati neka vrsta hodočašća.
Taj četnički pokret će verovatno nastaviti u tom
pravcu i to će dalje zaoštravati odnose. Unutar sistema postoje jaki
naboji da se ide dalje s tim. Zbog toga je vrlo važno oceniti taj
pokret na pravi način i vratiti se na ono što je već urađeno.
Da li je moguće da niko u Srbiji ne zna gdje je
sahranjen Draža Mihailović?
Negde verovatno postoji pohranjena ta informacija.
Međutim, koji je smisao toga? Sigurno nije vraćanje nekom
hrišćanskom načelu. Oni hoće da se taj grob pretvori u političko
svetilište na kojem bi se mobilisali ljudi i gde bi se živelo u
nekim procesijama. Osim toga, samo u Srbiji se ne obeležava pobeda
nad fašizmom. Mi smo jedina zemlja iz antifašističke koalicije koja
to ne obeležava. Srbija je uništila svoje nasleđe, uništila je deo
svoje istorije. Ne verujem da jedan narod koji redukuje svoju
istoriju može da ima budućnost. Istorija je takva kakva jeste i ne
može se svesti na ono što je trenutno politički kure.
|
