|
– Predložena Deklaracija za odbranu ustavnog
položaja ima smisla u datoj situaciji, ali je ona ograničenog
domašaja. Zato u narednom periodu pokrajinski parlament i vlada
treba da izađu sa deklaracijom kojom se zahteva promena Ustava
Srbije, jer je taj akt generator svih kriza u zemlji. Tek nakon
takvog, jasnog stava Vojvodine može da se uđe u odgovorno rešavanje
problema, uz odbacivanje svih priča o separatizmu koje su apsolutno
besmislene i uvredljive – istakao je naš sagovornik.
Berisavljević, koji je bio visoki jugoslovenski
političar i ambasador SFRJ u Londonu, smatra da posle sporazuma sa
Prištinom, kojeg je ocenio istorijskim, Beograd ni prema Vojvodini
ne može više da vodi politiku koja ne bi bila u skladu sa evropskim
standardima.
U kojoj meri sličnosti nedavnog mitinga
stranaka centralne vlasti u Novom Sadu upućuju, međutim, na to da će
državna politika prema Vojvodini biti slična onoj od pre 25 godina,
započeta „jogurt-revolucijom“?
– Ovaj miting desio se ipak u drugačijim
istorijskim okolnostima. „Jogurt-revolucija“ bila je produkt
tadašnjeg srpskog populističkog i nacionalisitčkog pokreta čiji su
ciljevi bili ostvarivanje unutrašnjeg političkog jedinstva oko
projekta stvaranja srpske nacionalne države na prostoru drugih
država i razbijanja Jugoslavije. Ono što je slično između tadašnjih
i sadašnjih dešavanja u Vojvodini, jeste taj apsurd da se centralna
vlast sa Vojvodinom obračunava „narodom“. U aktuelnim napadima na
Vojvodinu imamo i taj apsurd da državna vlast udara na
institucionalni sistem inače fasadne autonomije i ličnosti koje tu
autonomiju predstavljaju, zbog toga što pokrajina traži poštovanje
ustava i zakona. Sličnost je i u tome što Beograd u tom naumu
koristi svu moguću infrastrukturu: i državnu, i partijsku, i
medijsku. Kao što je to svojevremeno činio i Slobodana Milošević u
rušenju vojvođanske autonomije. Uz to, ovde se već 25 godina
praktikuje sistem da se vlast uspostavlja i praktikuje uz pomoć
sile. Međutim, aktuelna republička vlast, koja je u biti
miloševićevska i nacionalistička, s druge strane, pritisnuta je
političkim procesima koji Srbiju teraju u Evropu. I zato moraju jako
da vode računa o tome da li će se upustiti u novi udar na Vojvodinu.
Postaje li ipak Vojvodina prostor za
dokazivanje „patriotizma“, s obzirom da crkva i ektremni desničarski
krugovi zbog sporazuma u Briselu aktuelnu republičku vlast optužuju
za izdaju Kosova?
– Ta mitingaška metodologija i pokušaj ponavljanja
„događanja naroda“ pokazuju da postoje takve ideje, ali se tu
potpuno previđa da je narod poprilično iznuren dešavanjima iz
proteke dve decenije, i ratovima i divljom tranzicijom i ekonomskom
bedom. I očigledno je da se narod više ne može tako lako motivisati
za takvu političku kampanju, a posebno ne oni koji iole misle svojom
glavom. Uostalom, građani Vojvodine su imali priliku da vide kakvo
je političko nasilje demonstrirano prilikom „upodoboljavanja“
lokalnih vlasti, što je samo po sebi bilo silovanje političke i
izborne volje potvrđene na poslednjim izborima. I zato, izmišljanje
separatizma i populistički patriotizam u Vojvodini može biti samo
jedna iluzija koja više nema objektivnu snagu. Bila bi ogromna
istorijska zabluda pokušaj da se kosovski sporazum zabašuri potpunim
zatiranjem vojvođanske autnomije, jer vrlo dobro znamo da sve
zablude imaju svoju cenu. Srbija je ovim sporazumom faktički
priznala da je Kosovo izgubljeno, ali zbog mitomanske svesti koja
još uvek trijumfuje među građanima Srbije još uvek slušamo te priče
o vojvođanskom separatizmu. Vojvodina nema interes da bude van
Srbije, dok je Kosovo uvek imalo takve težnje. Zato su bili duboko
pogrešni pokušaji izjednačavanja te dve pokrajine.
Kakve su mogućnosti aktuelne pokrajinske
vlasti u odnosu na političke pritiske vladajućih stranaka u
Republici?
– Nemam iluzije o ulozi Demokratske stranke i
pokrajinskog premijera Bojana Pajtića u Vojvodini, od podrške koju
su dali aktuelnom Ustavu, koji je poražavajući za pokrajinu, do
problema u usvajanju Statuta APV, definisanja vojvođanskog budžeta…
No, i ovi događaji potvrdili su da se ne može dobro upravljati
Vojvodinom i braniti njeni interesi, a da vas u jednom trenutku
centralna vlast ne optuži da ste separatista ili autonomaš. I to je
stiglo i Bojana Pajtića, uprkos njegovim brojnim popuštanjima u
prethodnom periodu. Međutim, očigledno je da je pokrajinska vlast
shvatila da više ne mogu da pristaju na kompromise koji vode
obesmišljavanju autonomije. I u ovom trenutku ovde nije u pitanju
odbrana Bojana Pajtića ili vlasti Demokratske stranke u Vojvodini,
čije se slabosti sad zloupotrebljavaju da bi se oborila sama
vojvođanska autonomija. I zato se mora braniti Pajtićeva
deklaracija, jer se time brani načelo. Ako treba menjati pokrajinsku
vlast, onda to treba da uradi sama Vojvodina u demokratskoj
proceduri na izborima, a ne da to radi Beograd silom. A Beograd sad
pokušava da to uradi preko ulice i političkom silom, populizmom i
vređanjem građana Vojvodine i njihove političke volje. Takve
pritiske i napade Vojvodina kao društvo mora da odbije i da ne
dozvoli da neko drugi sem njenih građana odlučuje o tome ko će
sedeti u Banovini. Ukoliko se Vojvodini vlast nametne silom iz
Beograda, to će biti jako loše i za Srbiju i za njen evropski put.
Postoje konstantne najave o tome da bi
Ustavni sud uskoro mogao da se izjasni o Statutu APV. Kakve
posledice mogu da se očekuju u tom slučaju?
– Veliko je pitanje kako će se ponašati centralna
vlast posle ovog propalog mitinga, ali i posle sporazuma sa
Prištinom. Srbija je, naime, tim sporazumom iskazala svoju
racionalnu političku volju, a ne svoj mentalitet. Ovo je priznavanje
poraza na Kosovu, i to ne poraza jedne političke garniture, već
jednovekovne istorije. Srbija ovim prihvata činjenicu da je Kosovo
većinski albanska teritorija i da silom više ne može da ga zadrži
pod svojom jurisdikcijom. I to jeste prelomni događaj. U toj
situaciji Vojvodina, uprkos njenom zatiranju i političkom i
ekonomskom i civilizacijskom, ipak je najevropskiji deo Srbije i
njoj evropsko opredeljenje Srbije ide na ruku. I to vojvođanskoj
vlasti može samo da ide u priolog, jer je ona prirodno
zainteresovana za ubrzanje evrointegracija i evropeizaciju cele
Srbije. A u slučaju da se Beograd odluči da nastavi ovu svirepu
ofanzivu na Vojvodinu, to bi bilo veoma opasno i zbog toga jer bi se
time dovelo u pitanje i evropsko opredeljenje Srbije. Dakle, ako se
nastave politički pritisci na Vojvodinu, i Ustavni sud iskoristi kao
novi okidač za to, onda partije koje upravljaju Vojvodinom uz
podršku civilnog društva moraju definisati strategiju odbrane. Ta
strategija svakako bi morala da uključi i pripremu platforme za
rešavanje vojvođanskog pitanja. A upravo je ovaj miting potvrdio
koliko je vojvođansko pitanje krupno i otvoreno, utoliko da su se
zarad njegovog zataškavanja odlučili za političko nasilje.
Može li Vojvodina da računa na podršku
Brisela?
– Vojvodina ne može da računa ni na čiju podršku
dok ne počne da se bori za svoju poziciju u zajedničkoj državi sa
Srbijom, bila da je ona federalno uređena, ili visoko
decentralizovana. Dok ne počne tu političku borbu i ne konsoliduje
jasan program te borbe, iza kojeg će stati sve demokratske snage u
pokrajini, ne može računati na podršku Brisela, nit bilo koga
drugog. U toj borbi Vojvodina treba da traži partnere u drugim
delovima Srbije među političkim opcijama koje su nedvosmisleno
evropski opredeljene. I ovo što se sad dešava je veliko zvono za
uzbunu u tom pogledu, jer dok se ne slomi oportunizam u političkim
krugovima Vojvodine, dotle neće biti ni delotvorne političke borbe
za vojvođanske interese. A oni nikako nisu antisrpski, već su
inetres jedne potpuno drugačije Srbije. |
