VOJVODINA

STRANA 1

 

VOJVODINA

STRANA ::: 1

INFO   :::  Vojvodina > Crkveno prizivanje nasilja

 

Crkveno prizivanje nasilja

Srbija je otišla sa Kosova onako kako je na njega došla

 

Milivoj Bešlin

2. novembar 2015 | www.autonomija.info

Izjava patrijarha Irineja koju su preneli svi domaći mediji, da će Kosovo biti vraćeno milom ili silom, najnoviji je destruktivni potez crkve u našem društvu i morao bi naići na osudu javnosti. Najpre, pozivanje na silu ne bi trebalo da bude u opisu posla bilo koje verske zajednice. Država se najčešće definiše kao monopol na silu. Tzv. hrišćanske vrline koje bi crkva trebalo da promoviše u velikoj su suprotnosti sa pozivanjem patrijarha na argument sile. Iscrpljeno, devastirano, poraženo i osiromašeno društvo iz koga preko 90% mladih želi da pobegne nije sposobno ni da hvata korak sa svetom, a kamoli da ratuje. Srbiji je potreban mir, izgradnja pravne države, ekonomski razvoj i politika s one strane ratova i nasilja. Srbija je politikom nasilja devedesetih izgubila četiri rata, izgubila Kosovo, izgubila stotine hiljada mladih i obrazovanih ljudi koji su bežeći pred suludim ratovima i mobilizacijama zauvek napustili ovu zemlju. Srbija je tada počela da gubi kritičan sloj ljudi potrebnih za reforme i modernizacijske promene u društvu.

Valjalo bi podsetiti prvosveštenika SPC da bi crkve trebalo da se brinu i za “moralnu obnovu društva” (tako bar sebe definišu), a u tom kontekstu i na biblijsku maksimu, o trnu u tuđem oku i balvanu u svom, jer ako već Albance definiše kao narod “koji je u čitavoj svojoj istoriji palio naše svetinje”, neka se prvo odredi prema podacima međunarodnih organizacija da je tokom rata u Bosni spaljeno preko 600 džamija, a od toga je Mladićeva i Karadžićeva vojska, delujući uz svesrdnu podršku SPC, do temelja uništila 534 džamije, sistematski zatirući svaki trag postojanja muslimanskog stanovništva u velikom delu Bosne i Hercegovine. Taj broj spaljenih verskih objekata je neuporediv i zahteva izjašnjenje ovog ili nekog sledećeg patrijarha SPC.

I dalje, patrijarhove reči da Kosovo mora posedovati onaj narod “kome pripada od kako se zna za Kosovo i Metohiju i srpski narod” predstavljaju ozbiljan istorijski falsifikat i neistinu. Srbija nije nastala na Kosovu, niti je sebe u srednjem veku identifikovala sa Kosovom. Kosovski mit je konstrukt koji nastaje u XIX veku. U srednjem i novom veku Kosovo je menjalo različite državne okvire, ali je najveći deo vremena u kontinuitetu bilo u sastavu Osmanskog carstva. U savremenosti, Kosovo je u sastav Srbije ušlo ratom i voljom velikih sila na Londonskoj konferenciji (1913). Srbija ga je držala, uglavnom koristeći represivne metode i sa prekidima, narednih osam decenija. Srbija je otišla sa Kosova onako kako je na njega došla, posle rata (ovog puta izgubljenog) i voljom velikih sila (1999), osamdeset godina izbegavajući da integriše ljude i prostor koji nikada nije ni pokušala da razume. Izuzev u periodu 1968−1988, kada su represivne obrasce u izvesnoj meri zamenili integracioni, sa pokušajima sinkretizma albanskog nacionalnog i jugoslovenskog državnog identiteta.

Male i siromašne zemlje, a Srbija, podsetimo se, spada u takve, ne bi smele da se pozivaju na nasilne metode u rešavanju nesporazuma i da ih prizivaju, pre svega zbog toga što je očito da nisu u stanju da ispune svoje pretnje, zbog čega izgledaju (tragi)komično i groteskno. Nasuprot tome, velike sile, one koje poseduju realnu moć, neretko se pozivaju na nasilne metode i često ih upotrebe u praksi u svrhu sprovođenja svojih ciljeva ili samopotvrđivanja vlastite moći i kredibiliteta u međunarodnim odnosima. A malima ostaje pozivanje na moral, principijelnost, međunarodno pravo, razoružavanje ili kako se to nekada govorilo, miroljubivu koegzistenciju. Samo tako mogu (sa)čuvati sebe od imperijalne bahatosti velikih ili podsmeha zbog razmetljive i agresivne retorike iza koje ne stoji ništa osim neodgovornosti onih koji se pozivaju na silu kao metod ili argument.

Najzad, pitanje elementarne etike i logike, Kosovo nije stvar da ga bilo ko poseduje, Kosovo pripada ljudima koji na njemu žive, onim ljudima koji svoju i budućnost svoje dece vide na kosovskoj zemlji – i većinskim Albancima i Srbima i svima drugima. Srbi se sa Kosova iseljavaju vekovima i permanentno, a većinu su tamo izgubili pre više od dva veka. Migraciona kretanja su srpski etnički element pomerala od juga ka severu i tako se došlo do današnje srpske većine u Vojvodini. Ne može se pravo na “posedovanje” jedne pokrajine crpeti iz etničke prevlasti u njoj, a druga (bivša) pokrajina posedovati na osnovu istorijskog prava; jer sutra bi Orbanu ili Jobiku moglo pasti na pamet da Vojvodinu svojataju na osnovu istorijskih prava. Naposletku, izjavu patrijarha treba čitati i kao nameru Rusije, „majčice“, kako je više puta isticao, da i dalje podstiče nestabilnost na Balkanu i udaljava Srbiju od njenog evropskog puta koji može da vodi jedino na Zapad. U Evropsku uniju koja je pre svega konstituisana kao mirovni projekat – okvir u kome se, uz sve nesavršenosti, kontradikcije rešavaju dijalogom i gde bi upotreba sile morala biti isključena kao opcija, a debata o svim pitanjima opšteprihvaćeni način rešavanja problema. Iako je evropska stvarnost danas veoma udaljena od proklamovanih principa, to ne daje za pravo onima koji su devedesetih na Balkanu probleme rešavali silom, da se iznova legitimišu i nude svoja reciklirana nasilnička rešenja. Osim ako cilj nije da se Balkan pretvori u Bliski istok, a svi mi dođemo u ulogu Sirijaca koje ovih dana susrećemo kao naše nove susede u tranzitu, u potrazi za svetom bez rata i životom bez nasilja.

 

VOJVODINA

STRANA ::: 1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment