Kosovo, standardi i status
Olivera Milosavljević
Pitanje o Kosovu je verovatno najteže pitanje ali samo
iz jednog razloga. Zato što se postavlja više od sto godina i zato što
su odgovori uglavnom bili naopaki. A bili su naopaki zato što su uvek u
osnovi imali netoleranciju i imaginarna kolektivistička ekskluzivna
prava, koja su kao takva, prirodno, ostvarivana isključivo pukom silom.
Posle više od sto godina korišćenja puke sile, kao što to obično u
istoriji biva, stvari su se preokrenule i sada se opet pita šta da se
radi.
A isto pitanje postavio je sebi i drugima Srbin iz
Prizrena pre 110 godina i još tada dao odgovor koji niko nije hteo da
sluša. Pisao je:
"Mi hoćemo da se gložimo sa celim svetom i ako je sa
svim blizu pameti, da, kad se već naiđe na gloženje, da je celom svetu
svakako lakše i - prirodnije da nas same saglođe, nego da mi sami sve
njih saglođemo. I mi onda, kao ono mala deca, bacakamo se i nogama i
rukama, vrištimo da uši zaglunu: kako je ceo svet "dušmanski" raspoložen
prema nama, kako nam ne da ni da živimo, a kamo li da se razivijamo i
jačamo. Kao da je neko lud, kad mu mi neprestano pružamo pesnicu, da
drži da je to limun ili narandža! [...] Od jednog pitanja narodne i
čovečanske egzistencije, mi smo u larmadžijskom bunilu napravili na našu
štetu evropsko pitanje. [...] To je bio prvi gorki plod novovremne vajne
srpske "državničke mudrosti" i sokačkog patriotizma. [...] Ako se
iskreno želi pomoći srpskom narodu u celini onda se treba okaniti sviju
dosadanjih fanfaronada, jer je upravo samoubistvo pretiti celom svetu i
izazivati ceo svet; [...] da valja jednom pojmiti, da Evropa nije naša
poturica, njene odluke nisu odluke jednog našeg seoskog zbora, koje se
mogu prevrnuti našom dževom; i [...] u prvom redu, da se valja okaniti
apelovanja na silu, već da valja pozivati se na svoje pravo, - pri čem
naravno valja respektovnati i tuđe pravo. [...] Naučilo se da se praska
i da se diže pleva na vetar, i onda, razume se, nije moglo da izađe
drugo do ono - što se zadimilo iz vašarske dževe po pivnicama i kafanama
u Beogradu i na drugim mestima. I kad se politički probancilo, - konta
se podnela na isplatu onom jadnom narodu, koji danas, kao i uvek treba
da se moli milostivom Bogu: "sačuvaj me Bože od namet-prijatelja, a od
neprijatelja sam ću se čuvati!" Onaj narod tamo ne može se činiti
odgovornim za politička smetenjaštva nekolicine krakelera po pivnicama i
kafanama u Beogradu. Sve što ovi rade - rade na svoj račun i njihova je
odgovornost".1
U svakom razgovoru o mogućnosti zajedničkog života
zavađenih pripadnika različitih nacija, jave se oni što sve znaju i
konstatuju "lako je vama da pričate jer niste bili tamo". Problem sa
ovim najpametnijim je što sve znaju, samo ne znaju da njihova
argumentacija znači stalno vraćanje istog koje može da potraje i
narednih sto ili dvesta godina. Jedino što im nikada ne padne na pamet
je zaborav priče koja ljude definiše isključivo kroz kolektiv, pri tom
kolektiv koji se vidi isključivo kroz predrasudama opterećene slike. Ako
se na obe strane izabere nacionalizam kao kolektivistička priča, onda
niko nema prava da se poziva na individualna iskustva niti da traži
individualna prava, jer nacionalizam i na balkanski način shvaćena
nacionalna država, ne priznaju individuu. Dakle, ako se izabere
nacionalistička priča, onda obe strane mogu da računaju samo na silu
trenutno snažnijeg, a kako je sila relativan pojam, što su prethodnih
sto godina i pokazali, i kako je u kolektivističkim pričama samo ona
promenljiva a sve ostalo konstanta, onda moraju da se mire sa sopstvenim
izborom, da mu se prilagođavaju, tj. da mu podređuju svoju individualnu
sudbinu koja za nacionalizam ionako ne postoji. Individualna sudbina je
samo ulog u privremeni uspeh ili neuspeh kolektivne priče pa je ono što
nude ovi najpametniji prepuštanje nekim budućim generacijama da ponovo
zarate, ponovo se međusobno proteruju, ponovo žrtvuju svoju individualnu
sudbinu kolektivnoj priči kojoj su oni sami ionako potpuno nebitni. A
zašto ovi najpametniji biraju kolektivnu priču ako je za njen uvek
neizvestan uspeh nužno individualno žrtvovanje? Zato što su odgajani da
veruju da pripadaju različitim vrstama od kojih je svaka, gledana iz
svoje prespektive, superiorna po svojim pravednim, slobodarskim i
herojskim zahtevima u odnosu na onu drugu, koja je iz te perspektive
uvek agresivna, zlikovačka i porobljivačka.
Pitanje je ima li izlaza iz ovih kolektivnih,
međusobno spojenih i u čvor uvezanih nacionalnih priča? Ako se iz njih
ne želi izlaz, onda izlaza ni nema. Ostaće u čvor zavezane kolektivne
priče kojima će se i sledećih sto ili dvesta godina podrađivati
individualni životi, za koje već smo rekli, nacionalizam ne mari,
potrebni su mu samo kao sredstvo za potvrđivanje svoje politike moći. I
ne samo da ne mari za žive, ne mari ni za mrtve, ni tuđe ni svoje. Oni
su mu potrebni samo kao dokaz. Kako drugačije objasniti zašto i danas,
kada se desi ubistvo, ne pogleda se prvo sa tugom i saosećanjem ubijena
žrtva. Prvo se pogleda lična karta i u zavisnosti od toga šta tamo piše
odlučuje se da li će biti tuge i saosećanja. Ali čak i kada je u ličnoj
karti zapisano ono što se traži, nema stvarne tuge i saosećanja, ima
samo dokaza da sila mora opet u akciju i u novo žrtvovanje nebitnih
individua.
Izlaz može da se pronađe tek onda kada u percepciji
pojedinaca, ionako imaginarni kolektivi postanu manje važni od svake
neponovljive individue, kada individue prvo sebe percipiraju kao jedinu
stvarnu vrednost, a to znači kada pristanu da shvate da su njihova prava
ista ona prava koja pripadaju svim individuama, da je njihova sloboda
ista ona sloboda koja pripada svim individuama, i da je tolerancija koju
s pravom traže za sebe, ista ona tolerancija koja je nužna svim
individuama. Odnosno, kada se prihvati da sloboda nije kada se nameće
nesloboda drugima, da pravednost nije kada se nanosi nepravda drugima i
da hrabrost nije kada se tuče slabiji. A nacionalizam funkcioniše
isključivo po tim principima, bez tako nakaradnih shvatanja slobode,
pravde i hrabrosti nema ni nacionalizma. Kao što nema ni slobodnog
pojedinca u neslobodnom, mržnjom okovanom kolektivu, pa makar živeo i u
himeri - nacionalnoj državi.
Na početku citirani autor je pre 110 godina odgovor na
pitanje koje se i danas postavlja, video isključivo u međusobnom
dogovoru, toleranciji i jednakim pravima. Ali njegovu i slične knjige
niko nije čitao. Sto godina čitale su se neke druge knjige koje su
davale zapaljiva i lažna rešenja. Da su bila zapaljiva potvrđuju hiljade
uvek iznova paljenih kuća. Da su bila lažna potvrđuju ljudske sudbine
koje su upoznale sve osim normalnog života. A na knjigu citiranog autora
i drugih koji su mislili kao on, za to vreme u bibliotekama padala je
prašina. Najopasnije bi bilo ako nastavi da pada i narednih 110 godina.
1 M. Đorđević Prizrenac, MOŽE LI SE POMOĆI NAŠEM
NARODU U STAROJ SRBIJI?, Odgovor na suvremeno pitanje s pogledom na
opšti politički položaj, Beograd, 1891. |
