Presuda Šestorici
Sonja Biserko
Presuda državnom vojnom i policijskom vrhu Srbije za
zločine na Kosovu ima dalekosežni značaj za region, ali prvenstveno za
društvo u Srbiji. To naročito važi za intelektualnu elitu i političku
klasu na kojima je obaveza za preispitivanje odgovornosti za kampanju
državnog terorra na Kosovu. Ovo je najznačajnija presuda od osnivanja
Haškog suda jer prvi put dokazuje navode koji su se nalazili, pre svega,
u optužnici protiv Slobodana Miloševića. Njegova smrt je onemogućila
privođenje kraju tog procesa pravnom i pravednom kraju.
Od šestoro optuženih samo je Milan Milutinović
oslobođen jer je, kako je sud obrazložio, "U praksi (Slobodan)
Milošević, ponekad nazivan Vrhovnim komandantom, koji je posedovao
stvarna komandna ovlašćenja nad VJ tokom kampanje NATO".
Najznačajnija presuda u ovom slučaju odnosi se na
Nikolu Šainovića jer implicira i odgovornost Slobodana Miloševića.
Naime, kako stoji u presudi on je bio "jedan od najbližih i
najpoverljivijih saradnika (Slobodana) Miloševića," kao i "jedan od
ključnih učesnika tog zajedničkog (udruženog zločinačkog) poduhvata".
Prvi put od početka procesa pred Haškim tribunalom dokazana je
odgovornost za udruženi zločinački poduhvat koji je trebao da omogući
stvaranje velike Srbije.
Po prvi put dokazano je i učešće vojnog vrha u
udruženom zločinačkom poduhvatu presudama generalima Vladimiru
Lazareviću i tadašnjem načelniku Generalštaba VJ Dragoljubu Ojdaniću,
kao i generalu Nebojšu Pavkoviću. Oni su proglašeni krivim za komandnu
odgovornost i zločinačke posledice koje su iz tog proizašle. Reč je o
državnom teroru koji je imao za cilj prisilno premeštanje albanskog
stanovništva sa Kosova kako bi se održala kontrolu nad teritorijom.
Presuda za Sretena Lukića, koji je bio "de facto
komandant snaga MUP na Kosovu od sredine 1998. do sredine 1999. godine,
te da je bio spona između dejstava MUP na terenu na Kosovu i opštih
politika i planova uspostavljanih u Beogradu" svedoči o sadejstvu
policije i vojske i političkog vrha.
Međutim, ova presuda ima aktuelni značaj u kontekstu
delovanja srpskih vlasti, I posebno diplomatije, prema Zapada kada je
reč o Kosovu. Naime, I prethodna I ova vlada su tretirale Kosovo kao
jedan od ključnih ucenjivačkih aduta u odnosima sa Zapadom, prvenstveno
sa EU I SAD. Vrednost ove sudske odluke je i u tome što najzad
dokumentuje politiku državnog terora na Kosovu i objašnjava NATO
interveniciju 1999. godine. Aktuelne vlasti koje su prema Kosovu
zadržale isti odnos kao I sve prethodne od 1990. ovu presudu treba da
tretiraju kao poruku da nezavisnost Kosova neupitna.
Ona će, istovremeno, imati uticaj I na mišljenje
Međunarodnog suda pravde pred kojim je Srbija inicirala postupak za
ocenu legalnosti nezavisnosti Kosova.
Možda je ovo trenutak da aktuelne
vlasti naprave stvarni diskontinuitet sa prethodnim načinom na koji se
Srbija odnosila prema novoj realnosti, pa I nezavisnosti Kosova. Stalna
medijska kampanja protiv Albanaca I drugih naroda je bio nastavak ratne
politike drugim sredstvima koja nije uzimala u obzir činjenice i
novonastalu regionalnu konstelaciju. U slučaju Kosova to se odnosi na
njegovu podelu.
Promena odnosa prema Albancima doprinela bi
stabilizaciji celog regiona, bržem integrisanju Srbije u EU ali i, ono
što je možda najvažnije, boljem položaju srpske zajednice na Kosovu. |
