Ono što je važnije od ove birokratske procedure jeste to da građani
Kosova i građani Srbije nisu ravnopravni pri ulasku u Srbiju. Većina
kosovskih Srba ima dupla dokumenta, tako da oni ne moraju da prolaze
kroz ovu dodatnu proceduru. Dakle, kosovski Srbi i Albanci nisu
ravnopravni na ulazu u Srbiju. To znači da ljudska sigurnost nije
jednaka za sve ljude u regionu.
Potpisivanje sporazuma o carinskim pečatima,
postavljanje kosovskih carinika na granične prelaze Jarinje i Brnjak
i odlučna akcija međunarodne zajednice u tom pravcu otvorila je
mogućnost za dugoočekivani početak nove regionalne politike, odnosno
data je šansa Beogradu da počne da menja politiku prema Srbima u
susednim državama i još više se približi Evropskoj uniji. Vlada u
Beogradu stavljena je pred svršen čin da je održavanje statusa quo
na severu Kosova neodrživo sa stanovišta ljudske bezbednosti,
odnosno vladavine prava i slobodnog protoka ljudi i robe.
Institucije na severu Kosova stvorila je Vlada
Srbije, ona ih je održavala sve vreme, i sada je teško ubediti bilo
koga da ona nema uticaja na tamošnje vođe. Javni govor onih koji
odlučuju u Srbiji sve je umereniji u odnosu na ponašanje vladinih
službenika tokom avgusta. Međutim, Vlada Srbije i predsednik još se
nisu ogradili od balvan revolucionara. Čvrst stav vlade u tom pravcu
doprineo bi smirivanju tenzija i spuštanju strasti među građanima
Srbije, koji su odavno shvatili da Kosovo ne može da se vrati u
granice Srbije.
Od Beograda niko ne očekuje da jednim potezom
rasformira paralelne strukture. Mnoge od njih, na osnovu
Ahtisarijevog plana, mogu lako da budu legalizovane u kosovskom
sistemu. Ono što mora da se učini jeste da se rasformiraju ilegalne
strukture bezbednosti.
Prepreka na putu ka stvaranju stabilnog regiona je
želja srpske elite da zadrži sever Kosova. Računalo se da će
međunarodna zajednica prihvatiti de facto stanje na terenu posle
1999. godine i kontrolu Srba nad severnim delom.
Pripreme Srbije za ono što se velikom brzinom
dešava poslednja dva meseca traje već duže vreme, a u tom smislu
pripremano je i javno mnjenje. Početak kraja obeležila je mišljenje
Međunarodnog suda pravde u Hagu da Rezolucija 1244 nije zabranila
proglašenje države Kosovo. Beograd odustaje od "celog Kosova" i
snage usmerava ka severu. Na decembarskim izborima poruka Beograda
Srbima severno od Ibra bila je da bojkotuju izbore, dok je Srbima
južno od ove reke data sloboda da glasaju. Oni koji predstavljaju
zvanični Beograd proletos su prvi put javno izrekli ideju podele
Kosova.
Suočen sa novom realnošću i nepopustljivošću
međunarodne zajednice, Beograd manje govori o podeli, a više o
stvaranju posebne teritorijalne autonomije za sever Kosova,
računajući kao i u Republici Srpskoj na eventualno raspisivanje
referenduma i pripajanje severa Kosova Srbiji. Jedna nevladina
organizacija u Srbiji, za koju bi se moglo reći da je bliska Vladi,
izašla je sa predlogom rešenja za sever Kosova koji je analogan
modelu Dejtonskog sporazuma, odnosno Republike Srpske. Takvo
rešenje, što se vidi na primeru Bosne i Hercegovine, vodilo bi
disfunkcionalnosti Kosova.
Šta je danas situacija na terenu? Srbi koji su se
uključili u kosovske institucije u svojim opštinama osetili su
napredak, i u ekonomskoj i u bezbednosnoj sferi. Dobijaju donacije i
od Vlade Kosova i od međunarodne zajednice, još uvek, naravno,
nedovoljne. Neke opštine i lokalne vlade upuštaju se čak i u veće
investicione projekte, kao što je slučaj sa opštinom Štrpci gde
postoje dobre šanse da se obnovi ski-centar. Vidi se napredak i u
infrastrukturi.
Severni deo Kosova, koji Srbi kontrolišu,
nebezbedan je i za same Srbe. Nema slobode govora. Svako ko misli
drugačije izložen je pretnjama, i to sa srpske strane.
Modele zasnovane na etničkoj matrici, koji nisu
uvek i nužno zlo, treba posmatrati u specifičnom kontekstu bivše
Jugoslavije. Pre svega ove autonomije nisu nastale dogovorom nego su
posledica konflikta i deo ratnog plena. Beograd takvom politikom
ulazi u sukob sa susedima u kojima su upravo tamošnji Srbi žrtve.
Srbija takođe na svojoj teritoriji ne dozvoljava teritorijalne
autonomije manjinskih zajednica. I treće, teritorijalne autonomije
etničkih zajednica samo dalje produbljuju segregaciju.
Beograd iz ove situacije može da izađe mnogo lakše
nego što se to predstavlja i nastavi put ka Evropskoj uniji. Za to
mora jasno da pošalje evropsku poruku: važni su ljudi , a ne
teritorije.
Autorka je izvršna direktorka Helsinškog
odbora za ljudska prava |
