KASTRACIJA? NE, NIKAKO!
Pavel Domonji
11. januar 2010
Pred sam kraj prošle godine Vladan Batić, lider Demohrišćanske
stranke Srbije, predložio je da se srbijanski Krivični zakonik izmeni u delu koji se
odnosi na slučajeve pedofilije i silovanja. Kazne, po njegovom mišljenju, nisu u ovim
slučajevima dovoljno oštre, pa ih treba pooštriti i proširiti uvođenjem hemijske
kastracije. Pored toga, potrebno je izraditi i objaviti registar silovatelja i pedofila, a
"povratnicima ugraditi mikročipove", kako bi se pratilo njihovo kretanje.
Na primedbu da će se njegovim predlozima usprotiviti organizacije za
ljudska prava Batić je poručio da se ljudi iz ovih organizacija, pre bilo kakve
reakcije, najpre posavetuju sa majkama, ženama, sestrama i ćerkama. On, takođe, nije
propustio priliku ni da naglasi kako hemijska kastracija nije nikakav anahronizam, a
javnost upozna da se ova vrsta kastracije već primenjuje u nekim zamljema, poput Danske i
Norveške, kao i u nekim državama u Americi. Osim ovih, lider DHSS je pomenuo još i
Poljsku i Češku. U Poljskoj je Donji dom tamošnjeg parlamenta, sa 400 glasova za i samo
jednim protiv, prihvatio zakon o obaveznoj hemijskoj kastraciji silovatelja dece mlađe od
15 godina, kao i bliskih rođaka, ali je taj zakon trebalo da potvrdi i Gornji dom i da ga
potpiše predsednik Republike. Kada je o Češkoj reč, Batić je rekao da su u toj zemlji
poslednjih godina vršene i fizičke kastracije, ali je prećutao da je Savet Evrope
pozvao češke vlasti da odustanu od takve prakse.
Predlog Vladana Batića nije prošao nezapaženo. Na različitim
internet forumima, na primer, njegovi predlozi su naišli na oprečne reakcije. Jedni su,
kao što je to bilo i za očekivati, sa odobravanjem dočekali predlog i jednostavno
uzviknuli: Bravo, gospodine Batiću. Predlog je ocenjen ne samo kao pametan, nego i kao
jedini način da se zaustave silovatelji. Neki su smatrali da su predložene mere dobre
kao početak, ali da je njihova velika mana u tome što nisu dovoljno radikalne, jer
Srbiji nije potrebna nikakva hemijska, nego hirurška kastracija! Bilo je i onih koji su,
doduše, podržavali predlog, ali su postavili pitanje zašto Batić sa njime nije izašao
u vreme kada je bio ministar pravde, podozrevajući da se u ovom slučaju radi o
prikupljanju političkih poena. Drugi su, opet, Batićev predlog ocenili kao čistu
glupost i demagogiju, sjajnu foru da se prikrije sopstvena neodgovornost za kriminal u
zemlji, nerad i nepoštovanje zakona od strane države. Bilo je i onih koji su smatrali da
je Batićev predlog prihvatljiv, ali samo pod određenim uslovima. Recimo, da se sa
kastracijom počne od Pahomija, da se kastrira vlast, jer ne radi ono za šta je birana,
da kazne izriču sudije koje su učestvovale u izbornim krađama i da se, na primer, svim
vozačima koji bahatom vožnjom izazovu tuđu smrt odseku obe ruke, a huliganima koji
prebijaju nedužne građane, pored ruku, još i noge. Nisu izostala ni podsećanja da
Srbija nije Iran.
Ni pripadnici političke klase nisu propustili priliku da javno iznesu
svoje mišljenje. Tako Nada Kolundžija (DS) smatra da o svemu treba dobro razmisliti i
naći pravu meru između humanosti i zaštite građana. Njene stranačke kolege Srđan
Milivojević i Milan Dimitrijević bi pooštrili zatvorske kazne, Dimitrijević bi, uz to,
podržao hemijsku kastraciju u slučaju silovatelja dece. Po mišljenju Aleksandre
Janković (NS) psihoterapija može biti od pomoći u prevazilaženju seksualnih
nastranosti, ali bi i ona, u slučaju ponovljenog ili silovanja dece, podržala hemijsku
kastraciju. Jorgovanka Tabaković (SNS) je za primenu najstrožih sankcija, a Branko
Ružić bi, u ime koalicije SPS-JS, podržao Batićev predlog, ako bi se o tome u
skupštini Srbije postigao dogovor. Najradikalniji u svojoj podršci je bio Dragan
Marković Palma koji je Batićev predlog ocenio kao - suviše blag: "Kakva hemijska
kastracija, ja bih njima presudio na panju, pa da onda ceo život piške na kateter!"
Lider Jedinstvene Srbije je, čak, predložio da na sebe preuzme ulogu sudije, a da Batić
bude izvršilac zato što bi on, kako je rekao, bio suviše grub. Marković je još dodao
i da bi se "kazne izvršavale ujutro, jer se tada pravi 'šatorsko krilo'". Po
rečima Slobodana Homena, državnog sekretara u Ministarstvou pravde, ovo ministarstvo će
predložiti održavanje javne rasprave koja bi predstavljala osnov za izmenu zakona i
uvođenje hemijske kastracije. Homen smatra da je uvođenje kastracije ove vrste apsolutno
prihvatljivo i da ona treba da bude obavezna kada su u pitanju povratnici, jer je reč o
bolesnim ljudima koji skoro uvek ponavljaju delo.
Nema nikakve sumnje da silovanje izaziva oštrašćene i gotovo
osvetničke reakcije. U pitanju je teško krivično delo, brutalna povreda telesnog
integriteta i autonomije silovane osobe, za koje je zakonom predviđena višegodišnja
robija. Recimo, u slučaju silovanja osobe mlađe od 14 godina, silovatelj može biti
osuđen na 18 godina zatvora. Drugo je pitanje da li naši sudovi izriču maksimalne
kazne. U javnosti postoji snažno uverenje da se nasilnicima izriču blage kazne zato što
kaznena politika u Srbiji počiva na utilitarnim osnovama, tj, uverenju da prestupnik,
nakon izdržavanja kazne, više neće ponoviti delo za koje je jednom već osuđen.
Međutim, kada se govori o hemijskoj kastraciji postoje tri važna
pitanja na koje treba dati jasan odgovor.
Prvo pitanje je da li je hemijska kastracija kaznena mera, dakle mera
koja se obavezno primenjuje, kako to predviđa poljski ili zakon američke države
Luizijane, ili je uslov za njenu primenu dobrovoljan pristanak silovatelja? Odgovor na ovo
pitanje glasi da je hemijska kastracija prihvatljiva samo i jedino ako počiva na
pristanku. U protivnom reč je neprihvatljivom nasilju države, svejedno da li je ono
"pokriveno" zakonom ili ne.
Drugo pitanje se tiče efikasnosti hemijske kastracije. Da li se
primenom ove mere jedni mogu odvratiti od silovanja, a drugi sprečiti da svoje delo ne
ponove? U oba slučaja odgovor je, rekli bi smo, negativan. Za neke ljude pretnja
sankcijom nema nikakvog efekta i ne dovodi do promene u ponašanju. Ljudi čine razna
nedela i u uverenju da ih nikada za to neće stići kazna. U slučaju silovanja stvar je
utoliko gora što se, i to ne retko, silovana žena, a žene su u najvećem broju
slučajeva predmet ove vrste nasilja, dovodi u nedostojnu situaciju da objašnjava zašto
je silovana i maltene okrivljuje za brutalan atak, pa se silovanje ne prijavljuje uvek,
iako je reč o groznom nasilju. Kada je o drugom pak slučaju reč, neka istraživanja
pokazuju da su silovatelji u iznimno velikom procentu recidivisti, to znači da i nakon
odsluženja kazne nastavljaju sa zlodelima. Hoće li u takvim slučajevima primena
hemijske kastracije dati željene rezultete?
Po rečima dr Donalda Fimlajtera, voditelja centra za pomoć osobama
optuženim za seksualno napastvovanje, hemikalije imaju ograničen efekat - fizički, ali
ne i emotivni, pa prestupnici i dalje napadaju decu. Sličnog je mišljenja i Žan Pjer
Duboa, predsednik Lige za zaštitu ljudskih prava Kanade, u kojoj je, takođe, vođena
rasprava o obaveznoj hemijskoj kastraciji. Svoje protivljenje ovoj meri Duboa je objasnio
rečima da pomenuti tretman ne daje rezultate "ako psihološki aspekt ne
funkcioniše. Ako se on ili ona silom primoraju na tretman, imaćete fizičke posledice,
ali u svesti takve osobe nećete promeniti ništa". Nema smisla, kaže Duboa,
seksualne prestupnike tretirati kao mašine koje mogu da se poprave hemijskim sredstvima,
pogotovo ako je osvetoljubivost jedan od motiva. Da bi hemijski tretman bio efikasan u
većini slučajeva on, stoga, mora biti uključen u širok repertoar mera. Endrju Krejmer,
urolog sa Američkog univerziteta Merilend, tvrdi da kastracija, bilo fizička ili
hemijska, ne garantuje da silovatelj neće ponovo biti seksualno aktivan. Ako je čovek
kastriran, u njegovom telu nivo testosterona značajno opada, ali ne nestaje, pošto se,
kako kaže Krejmer, manji deo i dalje proizvodi u nadbubrežnim žlezdama. U Nemačkoj je,
prema pisanju medija, zabeležen slučaj silovatelja koji je dobrovoljno pristao na
kastraciju, a onda je, uz pomoć hormonskih injekcija, ponovo postao polno aktivan i
silovao jednu devojčicu.
Napokon, treće pitanje - da li se obavezna hemijska kastracija može
opravdati sa stanovišta ljudskih prava. Odgovor na ovo pitanje je - negativan. Ako nije
dobrovoljna, kastracija nije ništa drugo do povreda ljudskih prava. Fizički i psihički
integritet svake osobe je, po slovu ustava, nepovrediv. U tom smislu je i svaka prisilna
promena hormona degradirajuće postupanje kojim se ugrožavaju prava osoba koja su im,
mimo svoje volje, podvrgnuta. To bi morali da znaju i bivši ministar pravde, i sadašnji
sekretar u pomenutom ministarstvu, kao i političari kojima je, kako nas ubeđuju, stalo
da se Srbija sutra nađe u EU. Činjenica da u pojedinim država u Evropi ili Americi
postoje nakaradni zakoni ne znači da isti ili slični zakoni treba da postoje i u Srbiji.
Od države koja je često, i to s pravom, optuživana za gaženje ljudskih prava očekuje
se znatno veći stepen skrupuloznosti u njihovom poštovanju. |
