Kastracija? Ne, nikako!

Pavel Domonji

11. januar 2010

Pred sam kraj prošle godine Vladan Batić, lider Demohrišćanske stranke Srbije, predložio je da se srbijanski Krivični zakonik izmeni u delu koji se odnosi na slučajeve pedofilije i silovanja. Kazne, po njegovom mišljenju, nisu u ovim slučajevima dovoljno oštre, pa ih treba pooštriti i proširiti uvođenjem hemijske kastracije. Pored toga, potrebno je izraditi i objaviti registar silovatelja i pedofila, a "povratnicima ugraditi mikročipove", kako bi se pratilo njihovo kretanje.

Na primedbu da će se njegovim predlozima usprotiviti organizacije za ljudska prava Batić je poručio da se ljudi iz ovih organizacija, pre bilo kakve reakcije, najpre posavetuju sa majkama, ženama, sestrama i ćerkama. On, takođe, nije propustio priliku ni da naglasi kako hemijska kastracija nije nikakav anahronizam, a javnost upozna da se ova vrsta kastracije već primenjuje u nekim zamljema, poput Danske i Norveške, kao i u nekim državama u Americi. Osim ovih, lider DHSS je pomenuo još i Poljsku i Češku. U Poljskoj je Donji dom tamošnjeg parlamenta, sa 400 glasova za i samo jednim protiv, prihvatio zakon o obaveznoj hemijskoj kastraciji silovatelja dece mlađe od 15 godina, kao i bliskih rođaka, ali je taj zakon trebalo da potvrdi i Gornji dom i da ga potpiše predsednik Republike. Kada je o Češkoj reč, Batić je rekao da su u toj zemlji poslednjih godina vršene i fizičke kastracije, ali je prećutao da je Savet Evrope pozvao češke vlasti da odustanu od takve prakse.

Predlog Vladana Batića nije prošao nezapaženo. Na različitim internet forumima, na primer, njegovi predlozi su naišli na oprečne reakcije. Jedni su, kao što je to bilo i za očekivati, sa odobravanjem dočekali predlog i jednostavno uzviknuli: Bravo, gospodine Batiću. Predlog je ocenjen ne samo kao pametan, nego i kao jedini način da se zaustave silovatelji. Neki su smatrali da su predložene mere dobre kao početak, ali da je njihova velika mana u tome što nisu dovoljno radikalne, jer Srbiji nije potrebna nikakva hemijska, nego hirurška kastracija! Bilo je i onih koji su, doduše, podržavali predlog, ali su postavili pitanje zašto Batić sa njime nije izašao u vreme kada je bio ministar pravde, podozrevajući da se u ovom slučaju radi o prikupljanju političkih poena. Drugi su, opet, Batićev predlog ocenili kao čistu glupost i demagogiju, sjajnu foru da se prikrije sopstvena neodgovornost za kriminal u zemlji, nerad i nepoštovanje zakona od strane države. Bilo je i onih koji su smatrali da je Batićev predlog prihvatljiv, ali samo pod određenim uslovima. Recimo, da se sa kastracijom počne od Pahomija, da se kastrira vlast, jer ne radi ono za šta je birana, da kazne izriču sudije koje su učestvovale u izbornim krađama i da se, na primer, svim vozačima koji bahatom vožnjom izazovu tuđu smrt odseku obe ruke, a huliganima koji prebijaju nedužne građane, pored ruku, još i noge. Nisu izostala ni podsećanja da Srbija nije Iran.

Ni pripadnici političke klase nisu propustili priliku da javno iznesu svoje mišljenje. Tako Nada Kolundžija (DS) smatra da o svemu treba dobro razmisliti i naći pravu meru između humanosti i zaštite građana. Njene stranačke kolege Srđan Milivojević i Milan Dimitrijević bi pooštrili zatvorske kazne, Dimitrijević bi, uz to, podržao hemijsku kastraciju u slučaju silovatelja dece. Po mišljenju Aleksandre Janković (NS) psihoterapija može biti od pomoći u prevazilaženju seksualnih nastranosti, ali bi i ona, u slučaju ponovljenog ili silovanja dece, podržala hemijsku kastraciju. Jorgovanka Tabaković (SNS) je za primenu najstrožih sankcija, a Branko Ružić bi, u ime koalicije SPS-JS, podržao Batićev predlog, ako bi se o tome u skupštini Srbije postigao dogovor. Najradikalniji u svojoj podršci je bio Dragan Marković Palma koji je Batićev predlog ocenio kao - suviše blag: "Kakva hemijska kastracija, ja bih njima presudio na panju, pa da onda ceo život piške na kateter!" Lider Jedinstvene Srbije je, čak, predložio da na sebe preuzme ulogu sudije, a da Batić bude izvršilac zato što bi on, kako je rekao, bio suviše grub. Marković je još dodao i da bi se "kazne izvršavale ujutro, jer se tada pravi 'šatorsko krilo'". Po rečima Slobodana Homena, državnog sekretara u Ministarstvou pravde, ovo ministarstvo će predložiti održavanje javne rasprave koja bi predstavljala osnov za izmenu zakona i uvođenje hemijske kastracije. Homen smatra da je uvođenje kastracije ove vrste apsolutno prihvatljivo i da ona treba da bude obavezna kada su u pitanju povratnici, jer je reč o bolesnim ljudima koji skoro uvek ponavljaju delo.

Nema nikakve sumnje da silovanje izaziva oštrašćene i gotovo osvetničke reakcije. U pitanju je teško krivično delo, brutalna povreda telesnog integriteta i autonomije silovane osobe, za koje je zakonom predviđena višegodišnja robija. Recimo, u slučaju silovanja osobe mlađe od 14 godina, silovatelj može biti osuđen na 18 godina zatvora. Drugo je pitanje da li naši sudovi izriču maksimalne kazne. U javnosti postoji snažno uverenje da se nasilnicima izriču blage kazne zato što kaznena politika u Srbiji počiva na utilitarnim osnovama, tj, uverenju da prestupnik, nakon izdržavanja kazne, više neće ponoviti delo za koje je jednom već osuđen.

Međutim, kada se govori o hemijskoj kastraciji postoje tri važna pitanja na koje treba dati jasan odgovor.

Prvo pitanje je da li je hemijska kastracija kaznena mera, dakle mera koja se obavezno primenjuje, kako to predviđa poljski ili zakon američke države Luizijane, ili je uslov za njenu primenu dobrovoljan pristanak silovatelja? Odgovor na ovo pitanje glasi da je hemijska kastracija prihvatljiva samo i jedino ako počiva na pristanku. U protivnom reč je neprihvatljivom nasilju države, svejedno da li je ono "pokriveno" zakonom ili ne.

Drugo pitanje se tiče efikasnosti hemijske kastracije. Da li se primenom ove mere jedni mogu odvratiti od silovanja, a drugi sprečiti da svoje delo ne ponove? U oba slučaja odgovor je, rekli bi smo, negativan. Za neke ljude pretnja sankcijom nema nikakvog efekta i ne dovodi do promene u ponašanju. Ljudi čine razna nedela i u uverenju da ih nikada za to neće stići kazna. U slučaju silovanja stvar je utoliko gora što se, i to ne retko, silovana žena, a žene su u najvećem broju slučajeva predmet ove vrste nasilja, dovodi u nedostojnu situaciju da objašnjava zašto je silovana i maltene okrivljuje za brutalan atak, pa se silovanje ne prijavljuje uvek, iako je reč o groznom nasilju. Kada je o drugom pak slučaju reč, neka istraživanja pokazuju da su silovatelji u iznimno velikom procentu recidivisti, to znači da i nakon odsluženja kazne nastavljaju sa zlodelima. Hoće li u takvim slučajevima primena hemijske kastracije dati željene rezultete?

Po rečima dr Donalda Fimlajtera, voditelja centra za pomoć osobama optuženim za seksualno napastvovanje, hemikalije imaju ograničen efekat - fizički, ali ne i emotivni, pa prestupnici i dalje napadaju decu. Sličnog je mišljenja i Žan Pjer Duboa, predsednik Lige za zaštitu ljudskih prava Kanade, u kojoj je, takođe, vođena rasprava o obaveznoj hemijskoj kastraciji. Svoje protivljenje ovoj meri Duboa je objasnio rečima da pomenuti tretman ne daje rezultate "ako psihološki aspekt ne funkcioniše. Ako se on ili ona silom primoraju na tretman, imaćete fizičke posledice, ali u svesti takve osobe nećete promeniti ništa". Nema smisla, kaže Duboa, seksualne prestupnike tretirati kao mašine koje mogu da se poprave hemijskim sredstvima, pogotovo ako je osvetoljubivost jedan od motiva. Da bi hemijski tretman bio efikasan u većini slučajeva on, stoga, mora biti uključen u širok repertoar mera. Endrju Krejmer, urolog sa Američkog univerziteta Merilend, tvrdi da kastracija, bilo fizička ili hemijska, ne garantuje da silovatelj neće ponovo biti seksualno aktivan. Ako je čovek kastriran, u njegovom telu nivo testosterona značajno opada, ali ne nestaje, pošto se, kako kaže Krejmer, manji deo i dalje proizvodi u nadbubrežnim žlezdama. U Nemačkoj je, prema pisanju medija, zabeležen slučaj silovatelja koji je dobrovoljno pristao na kastraciju, a onda je, uz pomoć hormonskih injekcija, ponovo postao polno aktivan i silovao jednu devojčicu.

Napokon, treće pitanje - da li se obavezna hemijska kastracija može opravdati sa stanovišta ljudskih prava. Odgovor na ovo pitanje je - negativan. Ako nije dobrovoljna, kastracija nije ništa drugo do povreda ljudskih prava. Fizički i psihički integritet svake osobe je, po slovu ustava, nepovrediv. U tom smislu je i svaka prisilna promena hormona degradirajuće postupanje kojim se ugrožavaju prava osoba koja su im, mimo svoje volje, podvrgnuta. To bi morali da znaju i bivši ministar pravde, i sadašnji sekretar u pomenutom ministarstvu, kao i političari kojima je, kako nas ubeđuju, stalo da se Srbija sutra nađe u EU. Činjenica da u pojedinim država u Evropi ili Americi postoje nakaradni zakoni ne znači da isti ili slični zakoni treba da postoje i u Srbiji. Od države koja je često, i to s pravom, optuživana za gaženje ljudskih prava očekuje se znatno veći stepen skrupuloznosti u njihovom poštovanju.