DR DARKO TANASKOVIĆ
ISLAMSKI ČINILAC U SPOLJNOPOLITIČKOM NASTUPANJU
BiH (2)
Molba turskom lideru
Predlog da BiH bude zastupljena na sastanku
Organizacije islamske konferencije. - "Antievropocentrična" usmerenja
Znatno veći i izrazito protivrečni publicitet, svakako
i usled zaoštravanja jugoslovenskih unutrašnjih prilika, ali ne
isključivo zbog toga, dobila je Izetbegovićeva poseta Turskoj, do koje
je došlo polovinom jula. Iako ekonomska pitanja ni ovom prilikom nisu
bila zanemarena, u prvi plan je izbila čisto politička dimenzija trećeg
poteza u Izetbegovićevoj simultanki na istočnoj (islamskoj) tabli
bosanskohercegovačkog spoljnopolitičkog otvaranja. Tokom razgovora sa
Turgutom Ozalom (turski predsednik - prim. Red.), a na samo nekoliko
dana pre Bušove pompezne nagradne posete jednom od najvernijih i
strategijski najvažnijih saveznika u "zalivskom ratu", na dnevnom redu
je bila jugoslovenska kriza i "sadašnji položaj Bosne i Hercegovine u
okolnostima ideja o njenoj podeli". U razgovorima je "data puna podrška
teritorijalnom integritetu Jugoslavije", ali i "unutrašnjim granicama
sadašnjih republika", dok je predsednik Predsedništva naše središnje
republike posebno upozorio da bi pokušaj podele BiH neminovno značio i
početak "građanskog rata u kome bi se svi borili protiv svih".
Izetbegović se u Ankari založio za brzu i efikasnu internacionalizaciju
raspleta jugoslovenskog čvora, čemu je on dosledno sklon još od prvih
nagoveštaja da pregovori unutarjugoslovenskih političkih činilaca ulaze
u ćorsokak. Predloženo je i otvaranje turskog konulata u Sarajevu.
Polemična vest
Ako se sve o čemu je do sada bilo reči, naročito posle
ipak iznenađujućeg Gligorovljevog obraćanja Turskoj za garantovanje
makedonske državne suverenosti i integriteta, od gospodina Izetbegovića
moglo očekivati, kao prava bomba delovala je njegova molba, navodno
zatečenom Ozalu, da se Bosni i Hercegovini omogući prisustvo na narednom
ministarskom sastanku Organizacije islamske konferencije (OIK), početkom
avgusta u Istanbulu.
Pošto rečena informacija nije demantovana, već samo
prilično neuverljivo relativizovana naknadnim objašnjenjima da je njena
suština "u izvesnom smislu tačna", kao i da se, zapravo, mislilo na
obezbeđivanje eventualnog posmatračkog statusa jednoj stranačkoj
delegaciji SDA, usledila je prava lavina pretežno negativnih reagovanja.
Od ocene da je reč o neovlašćenom, samovoljnom i krajnje subjektivnom
tumačenju interesa BiH, a na liniji zalaganja za stvaranje islamske
države na teritoriji sadašnje Jugoslavije (SDS BiH), preko mišljenja da
se ova inicijativa može ubrojiti "u niz neodgovornih, čak katastrofalnih
poteza Alije Izetbegovića", koji s neverovatnom političkom površnošću
usmerava internacionalizaciju bosanskohercegovačke situacije (SDP BiH),
do ukazivanja na nameru bosanskohercegovačkog muslimanskog lidera da, ni
manje ni više, "širi muslimansku džamahiriju ko zna dokle ka Evropi" (R.
Ćuk, "Politika", 19. jul 1991), ponovo je aktuelizovano i dodatno
zaoštreno otvoreno pitanje osetne prevage islamskog činioca u
dosadašnjem spoljnopolitičkom nastupanju Bosne i Hercegovine.
Susreti u Vašingtonu
Činjenica da je sledeća prestonica koju je Alija
Izetbegović pohodio bio Vašington, "a SAD nisu muslimanska država", kako
je sam našao za shodno da ironično podseti svoje mnogobrojne kritičare,
nije bitnije uticala na utisak u javnosti da se bosanskohercegovačka
spoljna politika u nastajanju, bar za sada, većma upravlja "prema kibli
nego prema Griniču". Jer, Vašington je danas, valja priznati, umnogome i
Zapad i Istok, pogotovo od ukidanja bipolarnosti svetske vojno-političke
ravnoteže, simbolično sažete u rušenju jednog ozloglađenog evropskog
zida. Sve jasnije je, međutim, i to da Vašington nije i nikada neće biti
Evropa, svim prividima uprkos. Uostalom, pored krajnje simptomatičnog
izbora američkih sagovornika iz redova kongresmena i državnih
funkcionera (Dol, Pel, Nikls, Presler, Iglberger, Skoukroft), usrdnog
nastojanja da se Stejt department (da li i Pentagon?) energičnije
angažuje u rasplitanju jugoslovenskog sve krvavijeg klupka, zatim
izričitog zalaganja za pravo na samoopredeljenje jugoslovenskih
republika, a ne naroda, kao i okolišnog sugerisanja da bi takvo pravo
trebalo dati i nacionalnim majinama (!). Izetbegovićeva poseta Americi
ostaće upamćena i po njegovom susretu, u jednom vašingtonskom predgrađu,
s istovernicima, pripadnicima Islamske zajednice iz države Virdžinija i
"američkim Muslimanima jugoslovenskog porekla".
Visoki gost, i brat, iz Sarajeva pozvao je svoje
domaćine, i braću, "da pomognu Muslimanima u Jugoslaiji i da njima i
republici koju on predstavlja pruže podršku kao što je Hrvati iz Amerike
i Kanade pružaju svojima u domovini". Pitanje da li bi baš takav,
uslovno rečeno, "hrvatski" vid domoljubne muslimanske podrške bio
pozdravljen od ukupnog višenacionalnog i višekonfesionalnog stanovništva
"republike koju on predstavlja", predsedniku Predsedništva BiH kao da se
i ovom prilikom nije učinilo preterano značajnom političkom i etničkom
dilemom. I u Vašingtonu je, dakle, pronađen način da se nastavi
(spoljnopolitički) put ka "Meki", da se vernički pogled upravi ka
mihrabu, a jugoslovenska politika leđa okrenu strani "koja se nije
oslobodila ostatka starog sistema".
Može li se, na osnovu analize objektivnog toka i
sadržaja dosadašnje spoljnopolitičke aktivnosti predsednika
Predsedništva BiH, kao i pratećeg propagandno-političkog delovanja,
zaključiti za kakav se to "novi sistem" na unutrašnjem i međunarodnom
planu zalaže jedinstvena (ili zajednička) politička mudrost i volja
središnje jugoslovenske republike? Teško da može, jer, po svemu sudeći,
jedinstveno (zajednički) usvojene strategije spoljnopolitičkog
nastupanja, sem možda na razini najoštrijih proklamacija, još uvek nema,
a pitanje je kako bi se (i da li bi se), u uslovima sadašnjeg
konfliktnog nacionalnog trovlašća, uopšte mogla izgraditi, a potom i
sprovesti.
Program šefa diplomatije
Pa čiji, onda, spoljnopolitički program ostvaruje
gospodin Alija Izetbegović, u svojstvu predsednika Predsedništva BiH, a
na način predsednika suverene republike, doduše, za razliku od nekih
drugih jugo-republičkih čelnika, još uvek korektno, u okviru
jugoslovenske spoljne politike i u saradnji sa nadležnim saveznim
organima? Po svemu sudeći svoj, odnosno program svoje partije (SDA),
ili, konkretno republičkog ministra za međunarodne odnose, dr Harisa
Silajdžića. Da bi se mogle bar u glavnim crtama predočiti koncepcijske
koordinate toga programa, nužno je znati ponešto o njegovom,
istovremeno, glavnom kreatoru i praktičnom realizatoru, mandarinu od
naročitog poverenja gospodina Izetbegovića, isturenog nosioca glavne (i
jedine velike) uloge u međunarodnom predstavljanju Bosne i Hercegovine.
Prilikom opredeljivanja za to kome će poveriti resor
međunarodnih odnosa (spoljnih poslova), koji joj je, na osnovu trojnog
međustranačkog dogovora, pripao u Vladi BiH, SDA bila je srećne ruke.
Stanovišta svojih itneresa, programskih i stvarnih opredeljenja i
ugleda, ova stranka teško da je mogla učiniti bolji izbor. Sarajlija
Haris Silajdžić (1945) svestrano je i uzorno osposobljen za obavljanje
funkcije ministra spoljnih poslova u uslovima savremene svetske
političke scene, a za svaku muslimansku državu mogao bi se smatrati
bezmalo idealnim kadrovskim rešenjem. Arabist libijske škole, izvesno
vreme docent na Filozofskom fakultetu u Prištini, poliglota,
politikolog, stručnjak za američko-libijske i američko-albanske odnose
(doktorska disertacija), svetski čovek sklon biznisu, sa razvijenim
ličnim vezama i na Zapadu i, posebno, na Istoku, šarmantan i uglađen
sagovornik, ali i krajnje koncentrisan i uporan pregovarač, dr Haris
Silajdžić ambiciozno se prihvatio uobličavanja spoljnopolitičke doktrine
i diplomatske platforme za budućnost (koja je već počela) svoje
republike, onakve kakvu je vide, ili zamišljaju, određeni uticajni
krugovi SDA i Islamske zajednice. U tom poslu, kao i u sprovođenju u
život načela nove spoljne politike BiH, njemu su, kako izgleda, data
najšira ovlašćenja i ostavljene odrešene ruke.
Teško je, naime, zamisliti da svi dosadašnji potezi
Silajdžićevog Ministarstva, a naročito oni najspektakularniji,
proizilaze iz opredeljenja do kraja usaglašenih, recimo, u Skupštini,
Predsedništvu ili Vladi republike čije je ukupne interese svako
ministarstvo po logici stvari dužno da zastupa. No, to je već stvar o
kojoj isključivo pravo i odgovornost da razmišljaju i sude imaju
neposredni sudionici uigravanja i razigravanja bosanskohercegovačke
demokratije razapete "konjima na repove" tronacionalnog stranačkog
monopola. Sa strane posmatrano, za sada je spoljnu politiku BiH
najrazložnije i najopravdanije razmatrati kao autorsko delo dr Harisa
Silajdžića, u vernoj velikosvetskoj izvedbi gospodina Alije
Izetbegovića.
Spretnost u saopštavanju
Kao orijentalist izrazitih sociološko-politikoloških
okolnosti, dr Haris Silajdžić je u naučnim krugovima ostao zapamćen po
nekolikim prikazima i polemičkim napisima "antievropocentričnog"
usmerenja. Detektujući, i u našoj orijentalistici, navodne ideološke
odbleske neokolonijalističkog arogantnog revanšizma prema narodima "čija
su intelektualni potencijali usmjereni ostvarivanju ekonomske i kulturne
samodovoljnosti", dr Silajdžić je, zapravo, samo ispisao moderniju i
"horizontu očekivanja" savremene publike prilagođeniju varijaciju stare
istočnjačke optužnice protiv naučne orijentalistike i njenog
zlonamernog, nekompetentnog i saznajno nemoćnog "zavirivanja" u zabrane
i drugih i drugačijih, duhovno superiornijih civilizacija, a pre svih,
naravno, islamske.
Uočavanje ove "antiimperijalističke" konstante u
Silajdžićevom znanstvenom angažovanju veoma je važno da razumevanje
idejnih/ideoloških i vrednosnih temelja na kojima počivaju i njegove
spoljnopolitičke koncepcije, iako se ona tu, u skladu s izmenjenim
potrebama, funkcionalno drugačije i manje naglašeno artikuliše. U svim
dosadašnjim javnim nastupima kroz izjave i intervjue u jugoslovenskim
listovima i časopisima, kojih je tokom poslednjih godinu dana bilo
nekoliko, bosanskohercegovački ministar za međunarodne odnose ispoljio
je zavidnu veštinu i spretnost da koherentno, uverljivo i samouvereno
saopšti svoje prividno sasvim prihvatljive, moderne i konstruktivne
poglede na realnost savremenog sveta i nužnost da se jugoslovenska i
bosanskohercegovačka spoljna (i ukupna) politika toj realnosti
prilagode, oslobodivši se prethodno raznih zabluda i predubeđenja iz
prethodnog perioda statičnosti i bezidejnosti. (Politika, 11. avgust
1991.) |
