DR DARKO TANASKOVIĆ
ISLAMSKI ČINILAC U SPOLJNOPOLITIČKOM NASTUPANJU
BiH (3)
Diplomatski oprez i unutarnji pritisak
Spojivo kao vatra s vodom. - Raskorak između
deklarativnog i stvarnog
Teško je ne složiti se s više puta ponovljenim
kosmopolitiskim zalaganjem agilnog dr Silajdžića da pristup međunarodnim
odnosima treba odlučno deideologizovati, otvoriti se svim obzorjima i
svim mogućnostima razvijanja i unapređivanja već uspostavljenih, a delom
sada ugroženih, političkih i ekonomskih odnosa sa svetom, bez kompleksa
i iracionalnih opterećenja istraživati nove predele saradnje, osmišljeno
se pri tome koristiti svim našim (jugoslovenskim i
bosanskohercegovačkom) komparativnim prednostima, a pre svega vlastitom
kulturnom pluralnošću i prirodnom pozicijom "komunikatora između Istoka
i Zapada". Ništa se ne može prigovoriti ni razumnom upozorenju da ćemo
sve svoje potencijale uspešno "staviti u pogon", a poljuljani
međunarodni ugled u kredibilitet vaspostaviti tek onda kad civilizovano,
mirno i na opšte zadovoljstvo razrešimo svoje unutrašnje nesporazume i
sukobe, koji nas sve zajedno tragično unazađuje u vreme ubrzanog
globalnog razvoja.
Zar već svakome nije jasno da su nam danas potrebni
"stručnjaci umesto epskih junaka" i da je iracionalnost naša "najskuplja
promašena investicija"? Ko bi se usudio da protivreči ovako naglašeno
racionalnom pristupu jednog balkanskog ministra inostranih dela? Ni
potpisnik ovih redova nema, naravno, takvu besmislenu i samoubilačku
nameru, ali mu, baš stoga što su Silajdžićevi načelni stavovi do te mere
kristalno izbrušeni i logični stabilno postavljeni, neodoljivo smetaju
neka uzgredna zamućenja. Ne nagoveštavaju li ona, zasad samo kao
upozoravajuće vlaženje kroz nevidljive naprsline na lepim i nasmejanim
kulisama, uporni tok neke moćne ponornice, čije bi obilnije izbijanje na
svetsku scenu zbrisalo i u nepovrat odnelo sve principe i svu toliko
usrdno prizivanu racionalnost?
Apologetska retorika
Sav diplomatski oprez s kojim dr Haris Silajdžić pomno
i inteligentno nastoji da svoje izjave učini prihvatljivim za što širi
krug domaće i strane javnosti, izbegavajući čak i najmanji prizvuk
jednostranosti i isključivosti, nije, međutim, dovoljan da ga u
potpunosti zaštiti od siline unutarnjeg pritiska najdubljih i najčvršće
ukorenjenih versko-ideoloških opredeljenja. Povremeni karakteristični
retorički proplamsaji, islamske apologetike i ne treba da nas čude u
diskursu bivšeg šefa kabineta reis-ul.uleme Islamske zajednice u SFRJ,
koji je, uz bok gospodina Alije Izetbegovića, nedavno sedeo u prvom redu
počasnih zvanica prilikom svečanog ustoličenja vrhovnog islamskog
poglavara i predaje Menšure (ovlašćenja) u Carevoj džamiji u Sarajevu.
Sporna svakako nisu i ne mogu biti neprikosnovena
lična i intimna verska osećanja dr Silajdžića, ali je pitanje koliko su
njihovo prenošenje u ideološku ravan i sistemsko ugrađivanje u
deklarativnu i praktičnu artikulaciju spoljne politike jedne evropske
države spojivi s nadideološkim i racionalnim pristupom, za koji se
bosanskohercegovački ministar inostranih poslova s razlogom zalaže.
Silajdžićeva "endemska" subjektivnost i muslimanska pristrasnost
prepoznatljive su u mnogim pojedinostima njegovih javno izrečenih
sudova, ocena i stavova.
Na najoštrijem aksiološkom planu, dr Silajdžić, i pored doslednog
nastojanja da prikrije svoje lične predilekcije, ne uspeva da se otme
poznatoj, manihejski dualističkoj dihotomiji, prema kojoj
materijalistički Zapad pripada području tame, a duhovni (islamski) Istok
svetlosti. Objašnjavajući suštinu sukoba između Zapada i Istoka kao
"pitanje dominacije jedne ekonomske i kulturne paradigme nad drugom",
tj. Zapadnog modela nad istočnim, dr Silajdžić konstatuje "da je Zapad u
manjoj mjeri ideološki motiviran nego što je to slučaj sa islamom". Može
se, prema njegovom mišljenju "reći da je riječ o suprotstavljenosti
neideologije i ideologije", "o suprotstavljenosti tehnoloških inferiorne
ali ideološki apostrofirane paradigme i jedne dominantne i pragmatične
paradigme. Sasvim uprošćeno, radi se o srazu materije i duha",. Nervoza
Zapada izvire iz toga što je njegov globalni kulturni model ugrožen, a
to znači i proizvodnja, potrošnja, efikasnost i profit. "Hereza
islamskog modela leži u tome što islam ovim bogovima Zapada
pretpostavlja višu referencu, neko više Nebo! - poneseno zaključuje da
Haris Silajdžić svoju filozofsku hutbu (vid. "Nedelja", 3. mart 1991).
Svakome ko je pročitao bar i jednu reprezentativnu poslanicu nekog od
tzv. Islamskih reformista novog doba ili, pak, pragmatičnih ideoloških
priručnika redukcionističkog (neo)fundamentalizma, gornji navodi moraju
zazvučati veoma poznato. Islamistički slabije obaveštenim čitaocima
preporučujemo da pogledaju, na primer, paradigmatični tekst Huršida
Ahmeda "Priroda islamskog preporoda",ili, pak ono što je Sejid Kutb,
"ideolog islamske obnove", podrazumevao pod "džahilijjetom", a sve u
zborniku "Suvremena ideologijska tumačenja Kurana i islama" (Zagreb,
1990).
Sasvim u skladu s prethodnim, dr Silajdžić, takođe na
više nego prepoznatljiv način, nadmoćno tumači kako je u čitavoj priči o
"islamskom fundamentalizmu riječ prije svega o nepoznavanju, a u nekim
slučajevima i o ne baš dobrim namjerama", a o ovoj izmišljenoj pojavi
"pišu i izjašnjavaju se u javnosti ljudi koji nemaju osnovnih predznanja
o islamu, ni o tome fundamentalizmu".
Problem je, veli dalje dr Silajdžić, samo u tome što
"muslimani, naročito u siromašnim i nerazvijenim zemljama sa većinskim
islamskim stanovništvom, pokušavaju da potvrde pravo na sopstveni
identiet koji se ne može zanijekati", a "ukoliko ljudi potraže neki svoj
put, pokušavaju oživotvoriti svoj sistem vrijednosti, onda se to naziva
političkim islamom, fundamentalizmom" (Borba, 3. maj 1991). I ovo je,
dakako, jedno moguće objašnjenje kontroverze oko islamskog
fundamentalizma ili tzv. "islamskog fundamentalizma" i ishod je sasvim
legitimnog, mada ne i naročito originalnog, smera rasuđivanja. Nevolja
je samo u tome što je sistem vrednosti u osnovi determinisan premisama
takvog rezonovanja spojiv s proklamovanim. Silajdžićevim modernim,
nadideološkim, racionalnim i otvorenim spoljnopolitičkim prilazom
realnostima savremenog svetskog poretka koliko vatra sa vodom ili drvo
sa gvoždem. Otuda se protagonisti nove bosanskohercegovačke spoljne
politike često nađu u neprilikama koje im raskorak između deklarativnog
i stvarnog pred javnošću zakonito priređuje. Oni u takvim situacijama
pribegavaju objašnjenjima koja su po stepenu istinitosti i
konzistentnosti negde između vatrene vode i drvenog gvožda.
Ne može u istu ravan
Kad, recimo, gospodin Alija Izetbegović izjavi da bi
Organizacija islamske konferencije, kojoj bi delegacija BiH, odnosno
SDA, želela prisustvovati, trebalo bi se u vezi s jugoslovenskom krizom
angažuje na isti način i u istoj meri kao i Evropska zajednica, a da je
ta konferencija po svojoj prirodi laičkog karaktera (!), onda i dobro
obavešteni ministar za međunarodne odnose nema kud, već je prinuđen da
"razjasni" kako je to "konferencija tipa, recimo ACEAN-a, neke evropske
integracije ili slično". Njenim sednicama, u svojstvu posmatrača,
prisustvuje, recimo, i delegacija SAD, pa što ne bi i SDA? Dakle, SDA
kao SAD!
Teško je poverovati da je dr Silajdžić sa takvim i
sličnim stavovima nastupao i tokom nedavne posete SAD, svetskoj
imperijalističkoj metropoli, o čijoj je ulozi u međunarodnim odnosima
kao politikolog redovno pisao negativno, a sada se baš njoj eto, obraća
s molbom za veće i energičnije angažovanje u stvarima svoje vlastite
zemlje. O tome da se suštinski Organizacija islamske konferencije ne
može stavljati u istu ravan sa sekularno utemeljenim međunarodnim
regionalnim ili interesnim organizacijama i asocijacijama nije jasno
samo onima koji ne vide ili ne priznaju granicu koja u određenim
područjima stvarnosti i života operacionalno razdvaja sferu religiskog i
od sfere sekularnog, ovosvetskog od onosvetskog, a što su čak i islamski
pravnici nastojali sistemski različiti razdvajanjem (a ne i odvajanjem!)
šerijata od fihla.
Srećom za one manje obaveštene, u istom broju
sarajevske "Nedjelje", štaviše na poledini istoga lista na kome dr
Silajdžić poredi OIK sa ASEAN-om i evropskim integracijama, objavljen je
odličan tekst Ejuba Štitkovca "Kucanje na islamska vrata", koji stvari
razložno predstavlja u nešto drugačijem svetlu. Za utehu krmanošima nove
bosanskohercegovačke spoljnopolitičke orijentacije neka posluži
činjenica da se istanbulskoj ministarskoj konferenciji 46 islamskih
zemalja lamentom o ugroženosti Muslimana u Jugoslaviji, posebno
istočnoj, obratio reis.ul.ulema Jakub Selimoski. Na konferenciji je,
inače, pominjana i mogućnost stvaranja neke vrse multinacionalnih
islamskih vojnih snaga!
Ako se sagledaju u ???? temeljnih aksioloških postavki
koje prisijavaju kroz Silajdžićeve izjave, a o kojima je do sada bilo
reči, na sasvim poseban način rečita i zanimljiva postaju i njegova
zapažanja o neveselim unutarjugoslovenskim prilikama i njihovom
negativnom odražavanju na spoljnopolitičkom planu. I tu je dr Silajdžić
krajnje uzdržan i diplomatski obazriv, ali ipak dopušta da se nasluti
značajno poremećena ekvidistanca njegovog stava prema pojedinim stranama
u drami jugoslovenskog etničkog, konfesionalnog i političkog
sukobljavanja. Svoju "objektivnost" on je, istina, nagoveštavao i
ranije, recimo prilikom podnošenja referata na pretežno istomišljeničkom
skupu "Vjera i sukobi na Kosovu", čiji je organizator bio Mešihat
Islamske zajednice u BiH.
(Politika, 12. avgust 1991.) |
