VUK DRAŠKOVIĆ, POVODOM VUKOVARA (28. NOVEMBAR 1991)
Poskidati kape i ćutati
Ne mogu da čestitam vukovarsku pobedu, koju tako
euforično slavi ratnom propagandom opijena Srbija. Ne mogu, jer neću da
se ogrešim o mrtve, o hiljade mrtvih, a ni o neprolazni bol i nesreću
svih preživelih Vukovarčana.
"Prokleti bili, šta su nam učinili!" - kunu preživeli
i Srbi i Hrvati iz Vukovara. Pri tom, najčešće spominju dva imena.
Niko, izgleda, kao žrtva sama ne ume da odredi
epicentar svog stradanja. "Neovisna Hrvatska ili smrt" - govorio je T.
Federacija ili smrt" - govorio je M. Smrt je bila jedina stanica u kojoj
su se ukrštali njihovi vozovi. Neizbežni ishod takve politike je ovo što
je ostalo od Vukovara.
To više nije i nikada neće biti Vukovar. On je
Hirošima i hrvatskog i srpskog bezumlja.
Prvi crnokošuljaši pojavili su se u tom gradu tek
krajem prošle godine i od većine tamošnjih Hrvata bili su neprihvaćeni.
Jednom rutinskom akcijom, njih je jugoslovenska vojska mogla da ukloni.
Nije to učinila. Čekalo se da naraste aždaja i da počnu pokolji.
Tada je, tek tada, vojska krenula. Pod lozinkom
spasavanja Srba od ustaša, mesecima je bombardovala grad u kome je bilo
mnogo više civila nego ustaša, a među tim civilima najviše Srba. U
Vukovaru su, od ustaša, ginuli mahom Srbi. U redovima armije opet su,
uglavnom, stradali Srbi. Tako smo, u ime spasa srpstva, dobili novi
Sremski front i novo Jadovno našeg naroda.
Samo, dakle, skrećem pažnju da je Vukovar najveća
srpska grobnica u ovom besmislenom i sramnom ratu, što ne znači da meni
i svake nevine hrvatske žrtve nije jednako žao.
Praviti razliku između nesreće Srba i Hrvata ne samo
da je nečasno nego je i veoma teško. Skoro polovina Vukovarčana iz
mešovitih su srpsko-hrvatskih brakova. A u celoj Jugoslaviji, bivšoj
Jugoslaviji, za poslednjih 46 godina skolopljeno je oko 800.000
mešovitih brakova. Blizu sedam miliona ljudi etnički su međusobno
izmešani. Crnilom će, sigurno, istorija obeležiti sve one koji su te
milione rođaka gurnuli u deobe i uzajamno satiranje.
Svi u ovoj državi koje više nema, a Srbi i Hrvati
naročito, preživljavamo dane najveće sramote i pada. Potomstvo će
pljuvati na one koji su divni, pitomi i nevini Vukovar uprljali crnim
legijama, pa ga, razrušenog i okrvavljenog, još i proglasili hrvatskim
Staljingradom. Potomstvo će se stideti i ovog igranja, ovog pevanja,
ovog bekrijanja u gradu-grobu, u gradu-kosturu. Treba poskidati kape i
barem ćutati, a ne slaviti pobedu.
Mali ljudi, mali po dometima svoje pameti, ali
beskrajno slavohlepni i vlastogramzivi, požurili su da u sablasnom
Vukovaru održe svoju "svečanu sednicu" i da leš negdašnjeg grada, iz
kojeg su sa svih strana još dopirali jauci, proglase za - svoju
prestonicu. Nisu sačekali ni da se mrtvi sahrane. Ta žurba u ličnu sreću
preko opšte nesreće primer je i moralnog i političkog lešinarstva prvog
reda.
Iz mrtvog Vukovara ti slavljenici i ti jedini
pobednici izdaju komandu: Na Vinkovce, na Osijek! Prohtelo im se, eto,
da njihova država-hacijenda bude nešto prostranija, pa su odlučili da
krenu na hrvatske gradove. Njih i one koje stoje iza njih ne zanima
istina da nikad srpski nisu bili ni Vinkovci ni Osijek. I ne budu li se
- prete oni - predali ti hrvatski gradovi, njihova vojska će od tih
gradova napraviti Vukovar. Posle Hirošime biće i Nagasaki!
A ta "njihova" vojska su mladići iz Srbije koji su pod
sasvim drugim motivima mobilisani. Otišli su u rat da brane srpske
zemlje, a ne da osvajaju tuđe. Otišli su da ginu za srpstvo a ne za
sujetu nekih generala ni za megalomanske apetite one srećne vlade iz
megalomanskog Vukovara.
Koliko je Srbija u ovom ratu izgubila glava do sada?
Zašto se kriju brojke, zašto se taje imena poginulih? Izgubiti danas
deset hiljada vojnika isto je što i 1914. izgubiti stotinu hiljada. Tako
kaže demografska nauka. Pre osam decenija, srpska kuća je, u proseku,
imala po šest puški doraslih mladića. Danas, međutim, jedan vojnik jedva
da dođe po jednoj porodici.
One koji vladaju danas Srbijom ova statistika ne
zanima. Predsednik Republike još ni jednom ne izjavi ni saučešće majkama
Srbije. Samo ponavlja da Srbija nije u ratu. Pa, ako nije, izvedite je
iz rata, iz smrti, gospodine Predsedniče! Izvucite sve vojnike iz Srbije
ispod komande onih koji bi da "oslobađaju" i tuđe.
Srbiju treba spasavati od sunđera koji traže sve više
krvi. Od pomračenih umova koji bulazne o nekakvoj granici
Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica.
Samo dotle dokle je naše i ni korak dalje. A dokle je
naše pokazuje etnička mapa iz 1941, pre ustaškog genocida. Dotle i
Evropa i svet moraju da nam priznaju. Pređemo li tu liniju, surovo ćemo,
kao osvajači, biti kažnjeni. I mnoge krajine, koje su naše, tada ćemo
izgubiti.
Strane trupe neizbežno dolaze. Da čuvaju mir ili da ga
uspostave. Teško Srbiji ako isprovocira sudbinu Iraka i ako poveruje da
je Kina ta sila koja će moći da je zaštiti od međunarodne i ekonomske i
vojničke odmazde.
Za doček "plavih šlemova" i za skoro priznanje svoje
suverenosti, Hrvatska se užurbano priprema. Hapšenje Parage, vrhovnog
komandanta ustaša, iznenađuje samo naivne. Njemu i njegovim
crnokošuljašima će, zbog sveta i pred svetom, pripisati sve zločine nad
Srbima, a žig fašizma skinuti sa hrvatskog obraza. Uverljivo ili
neuverljivo, ali u političkom gambitu vuku se i takvi potezi.
A šta se čini u Srbiji? Ovde, gde fašizma nikada nije
bilo, režim ga pokušava promovisati za stožernu ideju nacije. U
Skupštini sede i sa televizijskih ekrana ne silaze poslanici koji traže
da se bombarduje atomska centrala u Krškom, da se sruči tovar napalm
bombi na Zagreb, da se i hrvatska deca ubijaju kao "kere uz bandere!"
U parlamentu srpskom se, javno, naručuju politička
ubistva, streljanja, premlaćivanja, hapšenja, progoni iz Srbije. I sve
se to i ostvaruje. Član Centralne uprave SPO Branislav Matić - Beli
izrešetan je na pragu svoje kuće. Hapse se predsednici stranaka, a
poslanici demokratske opozicije teraju na front zbog toga što su ovaj
rat nazvali prljavim. Demoliraju se prostorije opozicionih stranaka i
novinskih redakcija. Pomračina guta ljude. Književnik Rajko Đurić,
predsednik Svetskog kongresa Roma, morao je da beži u inostranstvo.
Emigrirao je, pre neki dan, i književnik Vidosav Stevanović, sa oboje
dece i suprugom. Prethodno je pretučen. Fašistički SA odredi osudili su
ga na progonstvo iz Srbije.
Vođa tih SA odreda, na sramotu takozvane JNA, vrši
smotru njenih jedinica na ratištima!
Otkuda to savezništvo? Otuda što su boljševici i
fašisti uvek duhovni i mentalni rođaci, a i od tuda što su ih okolnosti
prisilile da se međusobno ispomažu.
Partizanski kadar JNA i vladajuća SPS bore se da
sačuvaju i komunističke temelje njihove vlasti i Jugoslaviju. SPS ne
može da vlada Srbijom bez pomoći ideološke vojske, a ta vojska ne može
da nađe sebi novog muža, novu državu, takozvanu okrnjenu Jugoslaviju,
bez podrške SPS i provodadžijskih usluga srpskih fašista.
Svi učesnici ovog dvojnog ili trojnog pakta panično
zaziru od svega što traži srpska omladina: od demokratije, od
neideološke srpske vojske, od neideološke štampe, televizije,
pravosuđa...
Taj pakt totalitarizma strepi od vlasti i suda one
Srbije koja je 9. marta pokušala da otvori kapije slobode.
Pod okriljem što dužeg i što krvavijeg rata, kao da
Srbiju 9. marta treba prorediti i obogaljiti. Srbija prošlosti se sveti
Srbiji budućnosti. Mnogim starcima, koji su na ivici groba, preči je
spas ideala njihove mladosti od života i mladosti njihove unučadi.
Oni se moraju zaustaviti.
(Srpska reč, 1991) |
