NACIONALNI PROGRAM

Akteri  |  Srpska pravoslavna crkva  |  Raspad Jugoslavije
Dosije Ćosić  |  Dosije Karadžić  |  Dosije Mladić  |  Dosije Jurišić

 

AKTERI

STRANA 1/2 ::: 1 | 2

INFO   :::  Nacionalni program > Akteri - STRANA 1 > Vraća li se Turska na Balkan?

 

Vraća li se Turska na Balkan?

Darko Tanasković, istoričar

Uz sve nezanemarljive istorijske reminansencije, kulturne afinitete, rodbinske i prijateljske veze, (malo) privredne i turističke kontakte, koji jugoslovenski Muslimane spajaju s Turskom, kao temeljni, sveprožimajući imenitelj i uslov svih pobrojanih činilaca, deluje pripadnost istoj veri, islamu. Valja naglasiti da jugoslovenski islam organizaciono, a i u svakom drugom pogledu, uključujući i institucionalni, u "postkomunističkom periodu" vidljivo nastoji da u što većoj meri aktivno bude integralni deo svetskog islama- svemuslimanske zajednice vernika.

...

Javno izražena spremnost Muslimana slovenskog porekla i srpskohrvatskog ("bošnjačkog") jezika, ili tačnije spremnost političara koji ih trenutno predstavljaju, da u eventualnom oružanom sukobu sa jugoslovenskom braćom druge nacije i vere pozovu u pomoć državnu, pa i vojnu silu Turske nešto, je međutim, sasvim drugo i koliko indikativno toliko i zabrinjavajuće. Taj akt "nepolitičke iskrenosti", kako ga je jedan odličan poznavalac bosansko-hercegovačkih prilika namah nepogrešivo definisao, ili, sportskim rečnikom, "autogol" vođa SDA (Z. Lagumdžija) došao je možda u pravi čas, kao (ne)očekivani doprinos razvejavanju političkih magli i otklanjanju teških nedoumica. Samim tim, stvaraju se, međutim, nove ili, bolje, obnavljaju stare, nimalo lakše dileme o tome, rostanovski rečeno, "ko smo odakle smo i kuda idemo". Svako pojedinačno i svi zajedno, a osobito neko među nama.

...

Ipak, kad se samog republičkog i partijskog vrha BiH najviši predstavnici muslimanskog naroda neuvijeno i krajnje dramatično obrate za pomoć Turskoj, jer o narodu čije interese oni, navodno, zastupaju u Jugoslaviji "nema ko da brine", a preti mu da se, ako se zemlja rasparča, "udavi u jezeru hrišćanstva", i da mu "žene i djeca budu poklani", onda to, čak i jugoslovenskom metežu, ne može proći nezapaženo i bez posledica. S obzirom na to da nema praktični nikakvih izgleda da se Turska neposrednije i otvorenije umeša u naša unutrašnja politička razračunavanja, sem u slučaju balkanske pa i šire vojne internacionalizacije sukoba, do čega valjda ipak neće doći, posledice najnovijeg "autogola" lidera SDA odraziće se, pre svega, na unutrašnjem planu i biće moralnog i psihološkog reda. Neizbežno se postavlja pitanje imaju li odista svi predstavnici muslimanskog naroda, iako demokratski izabrani, pravo i mandat da svoje birače danas, na pragu dvadesetog veka, u očima ostalih Jugoslovena, iz nepobitno izborenog statusa samosvojne nacije prećutno vraćaju u položaj poturica iz nekih minulih vremena? A poturica, zna se, gori od Turčina i tako (sve) dalje i dalje...

Ko će, posle ovog vapaja za pomoć, koji je ne manje pretnja, Srbe u nemirnoj Bosni uveriti u životnu istinu da su im Muslimani braća druge vere i (delimično) kulture a istoga roda i jezika, a ne strano etničko telo, nepovratno odrođeni inoverci, s kojima im je zajednički ostao samo jezik, odskora i on na putu preimenovanja, i nesreća? Bosanskom Srbinu po mnogo čemu bitnom niko objektivno nije bliži i ne nalikuje mu viže od bosanskog Muslimana, a njegove političke gazde prizivaju, eto, Turke da im se u nevolji nađu. Protiv koga, zna se... A Srbinu pretiiti Turčinom, iako Srbi sa savremenim Turcima odavno imaju odlične odnose, arhetipski je čak teže i zloslutnije no pretiti mu Nemcima. Ako Turci za Srbe ponovo treba da postanu oni Turci iz kosovskog ciklusa epskih pesama, kako će im onda Mislimani i dalje ostati južnoslovenska, balkanska i evropska braća, sa kojima im je zadato da mirno, konstruktivno i demokratski traže izlaz iz zajedničkih muka i uspostavljaju novu formulu skladne koegzistenicje.

(Epoha, 7. januar 1992, str.22-22)

 

Teodor Anđelić o Haškoj konferenciji

Sebični interesi i povremeno gubljenje orijentacije među stotinama projekata preuređenja Evrope i Balkana, doveli su do nedosledne i ultimativne politike ozbiljnih evropskih država i SAD. Uporno insistiranje da se Jugoslavija u njenim unutrašnjim granicama po svaku cenu očuva, počelo je da vodi u apsurd. Kreacija u kojoj bi se na silu pokušavao "suživot" jedne neonacističke Hrvatske i demokratske Srbije, mogla bi da se zove jedini "Apsurdistan".

...

Ukoliko bude uspela da odoli pritisku razgoropađenog nemačkog ekspanizionizma, Evropa bi u Hagu trebala da prihvati spoznaju o stanju sa jugoslovenskim unutrašnjim granicama koje je principijelno isto kao pre sedam decenija - nema pravnih unutrašnjih granica već samo odnosa snaga na ovom prostoru. Da li to znači da konačno treba proći međunarodno priznatu proceduru za postizanje legitimiteta ovih granica a da se ne ponove iste greške?

(Epoha, 22. oktobar 1991, str. 13-15)

 

Ljubomir Tadić, filozof

Pojava nacionalnih partija u Srbiji je u suštini pojava srpskog nacionalnog pitanja na istorijskoj pozornici, o zahtevu srpskog naroda da u jugoslovenskoj zajednici ima jednaka prava sa drugima koji u njoj žive, a nikako veća, pogotovu ne privilegije. Izgleda da su nacionalne oligarhije u drugim republikama i pokrajinama smatrale prirodnim da stanje institucionalizovano Ustavom iz 1974 ostane za sva vremena. Kada je na dramatičan način formulisan problem (ne) ravnopravnosti Srbije kao republike, to stanje je dovedeno u pitanje. Otvoren je proces preustrojstva zemlje na dugoročnijim, ravnopravnim ustavnim principima.

...

Ima nešto neverovatno u celom tom međusobnom odnosu zapadnih i istočnih Jugoslovena - jedno nepoverenje. S jedne strane su u pitanju verski razlozi, s druge, neka vrsta zavisti. Srbi su sopstvenim snagama stvorili svoju državu, dok druga strana nikada nije stvorila vlastitu državu, bez obzira sto su imali neku kvazidržavu u okviru nagodbi sa Mađarima, sa Austrijancima. Potreba Hrvata i Slovenaca da stvore vlastitu državu uvek je bivala jača od ideje jugoslovenstva i uvek se postavljalo kao glavno pitanje. Izboriti se preko konfederacije za državnost i time stvoriti uslove za otcepljenje.

(Intervju, 28. 17.1990)

 

Ljubomir Tadić filozof

Srpsko nacionalno pitanje nije rešeno. Ono je izbilo na površinu i omogućilo jednu nacionalnu euforiju, koja se delimično iskazala u podršci Slobodanu Miloševiću, a delimično u podršci Vuku Draškoviću, a potom i tim takozvanim nacionalnim, rojalističkim strankama, Mirku Joviću itd. Srpsko nacionalno pitanje je komunistička partija potpuno negirala. Pre rata se uvek govorilo o hrvatskom nacionalnom pitanju, o šiptarskom i makedonskom samo unutar levice, a svi su smatrali da srpsko nacionalno pitanje uopšte ne postoji. Tek drugi svetski rat pokazuje koliko je to problem, sudbina srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni to pokazuje.

...

Srpski intelektualci su, mislim oni relevantni intelektualci, koliko ja znam bili jedinstveni samo u jednoj stvari, a to je da Srbija ima pravo da bude ravnopravna sa ostalim republikama Jugoslavije. I tu je bio kraj. Ukoliko je Slobodan Milošević to hteo, tu je imao podršku srpskih intelektualaca i ta je podrška bila sasvim na mestu i potpuno legitimna.

(Duga, 20.12. 1990)

 

Milorad Vučelić

Počev od kritike samih naznaka "novih" ustavnih rešenja s kraja šezdesetih godina i "Kritičkog razmatranja vladajuće ideološke koncepcije i nacionalnoj politici" Dobrice Ćosića pa preko borbe protiv ustavnih amandmana sa samog početka sedamdesetih godina, srpska kritička inteligencija, studenti i profesori Beogradskog univerziteta su se borili i protiv nedemokratske suštine Ustava iz 1974. godine i protiv autoritarno nametnute neravnopravnosti Srbije stvorene ovim ustavnim rešenjima.

(Duga, juni 1989, vanredno izdanje posvećeno Memorandumu)

 

AKTERI

STRANA 1/2 ::: 1 | 2

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment