...
Javno izražena spremnost Muslimana slovenskog porekla i srpskohrvatskog
("bošnjačkog") jezika, ili tačnije spremnost političara koji ih trenutno
predstavljaju, da u eventualnom oružanom sukobu sa jugoslovenskom braćom druge nacije i
vere pozovu u pomoć državnu, pa i vojnu silu Turske nešto, je međutim, sasvim drugo i
koliko indikativno toliko i zabrinjavajuće. Taj akt "nepolitičke iskrenosti",
kako ga je jedan odličan poznavalac bosansko-hercegovačkih prilika namah nepogrešivo
definisao, ili, sportskim rečnikom, "autogol" vođa SDA (Z. Lagumdžija) došao
je možda u pravi čas, kao (ne)očekivani doprinos razvejavanju političkih magli i
otklanjanju teških nedoumica. Samim tim, stvaraju se, međutim, nove ili, bolje,
obnavljaju stare, nimalo lakše dileme o tome, rostanovski rečeno, "ko smo odakle
smo i kuda idemo". Svako pojedinačno i svi zajedno, a osobito neko među nama.
...
Ipak, kad se samog republičkog i partijskog vrha BiH najviši
predstavnici muslimanskog naroda neuvijeno i krajnje dramatično obrate za pomoć Turskoj,
jer o narodu čije interese oni, navodno, zastupaju u Jugoslaviji "nema ko da
brine", a preti mu da se, ako se zemlja rasparča, "udavi u jezeru
hrišćanstva", i da mu "žene i djeca budu poklani", onda to, čak i
jugoslovenskom metežu, ne može proći nezapaženo i bez posledica. S obzirom na to da
nema praktični nikakvih izgleda da se Turska neposrednije i otvorenije umeša u naša
unutrašnja politička razračunavanja, sem u slučaju balkanske pa i šire vojne
internacionalizacije sukoba, do čega valjda ipak neće doći, posledice najnovijeg
"autogola" lidera SDA odraziće se, pre svega, na unutrašnjem planu i biće
moralnog i psihološkog reda. Neizbežno se postavlja pitanje imaju li odista svi
predstavnici muslimanskog naroda, iako demokratski izabrani, pravo i mandat da svoje
birače danas, na pragu dvadesetog veka, u očima ostalih Jugoslovena, iz nepobitno
izborenog statusa samosvojne nacije prećutno vraćaju u položaj poturica iz nekih
minulih vremena? A poturica, zna se, gori od Turčina i tako (sve) dalje i dalje...
Ko će, posle ovog vapaja za pomoć, koji je ne manje pretnja, Srbe u
nemirnoj Bosni uveriti u životnu istinu da su im Muslimani braća druge vere i
(delimično) kulture a istoga roda i jezika, a ne strano etničko telo, nepovratno
odrođeni inoverci, s kojima im je zajednički ostao samo jezik, odskora i on na putu
preimenovanja, i nesreća? Bosanskom Srbinu po mnogo čemu bitnom niko objektivno nije
bliži i ne nalikuje mu viže od bosanskog Muslimana, a njegove političke gazde
prizivaju, eto, Turke da im se u nevolji nađu. Protiv koga, zna se... A Srbinu pretiiti
Turčinom, iako Srbi sa savremenim Turcima odavno imaju odlične odnose, arhetipski je
čak teže i zloslutnije no pretiti mu Nemcima. Ako Turci za Srbe ponovo treba da postanu
oni Turci iz kosovskog ciklusa epskih pesama, kako će im onda Mislimani i dalje ostati
južnoslovenska, balkanska i evropska braća, sa kojima im je zadato da mirno,
konstruktivno i demokratski traže izlaz iz zajedničkih muka i uspostavljaju novu formulu
skladne koegzistenicje.
(Epoha, 7. januar 1992, str.22-22)
Teodor Anđelić o Haškoj konferenciji
Sebični interesi i povremeno gubljenje orijentacije među stotinama
projekata preuređenja Evrope i Balkana, doveli su do nedosledne i ultimativne politike
ozbiljnih evropskih država i SAD. Uporno insistiranje da se Jugoslavija u njenim
unutrašnjim granicama po svaku cenu očuva, počelo je da vodi u apsurd. Kreacija u kojoj
bi se na silu pokušavao "suživot" jedne neonacističke Hrvatske i demokratske
Srbije, mogla bi da se zove jedini "Apsurdistan".
...
Ukoliko bude uspela da odoli pritisku razgoropađenog nemačkog
ekspanizionizma, Evropa bi u Hagu trebala da prihvati spoznaju o stanju sa jugoslovenskim
unutrašnjim granicama koje je principijelno isto kao pre sedam decenija - nema pravnih
unutrašnjih granica već samo odnosa snaga na ovom prostoru. Da li to znači da konačno
treba proći međunarodno priznatu proceduru za postizanje legitimiteta ovih granica a da
se ne ponove iste greške?
(Epoha, 22. oktobar 1991, str. 13-15)
Ljubomir Tadić, filozof
Pojava nacionalnih partija u Srbiji je u suštini pojava srpskog
nacionalnog pitanja na istorijskoj pozornici, o zahtevu srpskog naroda da u jugoslovenskoj
zajednici ima jednaka prava sa drugima koji u njoj žive, a nikako veća, pogotovu ne
privilegije. Izgleda da su nacionalne oligarhije u drugim republikama i pokrajinama
smatrale prirodnim da stanje institucionalizovano Ustavom iz 1974 ostane za sva vremena.
Kada je na dramatičan način formulisan problem (ne) ravnopravnosti Srbije kao republike,
to stanje je dovedeno u pitanje. Otvoren je proces preustrojstva zemlje na dugoročnijim,
ravnopravnim ustavnim principima.
...
Ima nešto neverovatno u celom tom međusobnom odnosu zapadnih i
istočnih Jugoslovena - jedno nepoverenje. S jedne strane su u pitanju verski razlozi, s
druge, neka vrsta zavisti. Srbi su sopstvenim snagama stvorili svoju državu, dok druga
strana nikada nije stvorila vlastitu državu, bez obzira sto su imali neku kvazidržavu u
okviru nagodbi sa Mađarima, sa Austrijancima. Potreba Hrvata i Slovenaca da stvore
vlastitu državu uvek je bivala jača od ideje jugoslovenstva i uvek se postavljalo kao
glavno pitanje. Izboriti se preko konfederacije za državnost i time stvoriti uslove za
otcepljenje.
(Intervju, 28. 17.1990)
Ljubomir Tadić filozof
Srpsko nacionalno pitanje nije rešeno. Ono je izbilo na površinu i
omogućilo jednu nacionalnu euforiju, koja se delimično iskazala u podršci Slobodanu
Miloševiću, a delimično u podršci Vuku Draškoviću, a potom i tim takozvanim
nacionalnim, rojalističkim strankama, Mirku Joviću itd. Srpsko nacionalno pitanje je
komunistička partija potpuno negirala. Pre rata se uvek govorilo o hrvatskom nacionalnom
pitanju, o šiptarskom i makedonskom samo unutar levice, a svi su smatrali da srpsko
nacionalno pitanje uopšte ne postoji. Tek drugi svetski rat pokazuje koliko je to
problem, sudbina srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni to pokazuje.
...
Srpski intelektualci su, mislim oni relevantni intelektualci, koliko ja
znam bili jedinstveni samo u jednoj stvari, a to je da Srbija ima pravo da bude
ravnopravna sa ostalim republikama Jugoslavije. I tu je bio kraj. Ukoliko je Slobodan
Milošević to hteo, tu je imao podršku srpskih intelektualaca i ta je podrška bila
sasvim na mestu i potpuno legitimna.
(Duga, 20.12. 1990)
Milorad Vučelić
Počev od kritike samih naznaka "novih" ustavnih rešenja s
kraja šezdesetih godina i "Kritičkog razmatranja vladajuće ideološke koncepcije i
nacionalnoj politici" Dobrice Ćosića pa preko borbe protiv ustavnih amandmana sa
samog početka sedamdesetih godina, srpska kritička inteligencija, studenti i profesori
Beogradskog univerziteta su se borili i protiv nedemokratske suštine Ustava iz 1974.
godine i protiv autoritarno nametnute neravnopravnosti Srbije stvorene ovim ustavnim
rešenjima.
(Duga, juni 1989, vanredno izdanje posvećeno Memorandumu) |
