PROJEKTI

ARHIVA

 

PROJEKTI

STRANA ::: 1

INFO   :::  Projekti > Sloboda izražavanja, medijske slobode i (samo)cenzura u OEBS regionu - Međunarodna... > Tekst

 

SLOBODA IZRAŽAVANJA, MEDIJSKE SLOBODE I
(SAMO)CENZURA U OEBS REGIONU – MEĐUNARODNA
KONFERENCIJA

 

Pluralizam na defektnom medijskom tržištu

Piše: Jovanka Matić

Beograd, 20-21. jul 2015.

 

 

Novi medijski zakoni, doneti 2014. godine, doneli su značajne promene u pogledu medijskog pluralizma. U pravni sistem je uveden termin “medijski pluralizam” koji se tretira kao jedan od osnovnih principa regulacije. Zakonima je ustanovljen niz mehanizama za zaštitu medijskog pluralizma, kao što su transparentnost vlasništva i antimonopolska pravila, programski standardi za komercijalne medije, regulacija sadržaja programa javnih medijskih servisa, finansijska podrška medijima manjina, projektno finansiranje sadržja u javnom interesu, itd.

Sa primenom zakona se kasni. Ipak, važniji problem sistema zaštite medijskog plurazlizma su propusti ugrađeni u legislativu.

Ona se ne bavi kanalima distribucije medijskih sadržaja. Distributivni kanali postaju moćniji akter medijskog sistema od proizvođača sadržaja. Nekim netransparentnim akcijama, a najverovatnije zahvalujući lobiranju u evropskim institucijama, kablovski operateri su dobili pravo da budu istovremeno i proizvođači vesti, što nije bilo dozvoljeno u Hrvatskoj, na primer. Ovaj novi fenomen u velikoj meri utiče na medijsko tržište i predstavlja novu pretnju medijskom pluralizmu.

Medijski zakoni tretiraju medijski pluralizam u oba značenja ovog termina – kao spoljni, strukturni ili vlasnički i, kao unutrašnji, tj. kao raznovrsnost sadržaja. Ali, za razliku od strukturnog (vlasničkog) pluralizma koji je elaboriran i zaštićen kaznama za kršenje, pluralizam sadržaja je potpuno zanemaren. Nije jasno šta pluralizam sadržaja stvarno znači, ko treba da ga nadgleda i kako, kako povrede treba da se sankcionišu. Zakoni, znači, podržavaju stav da je raznovrsnost vlasništva dovoljna garancija raznovrsnosti sadržaja, što praksa neprestano osporava.

Odsustvo zakonskih odredbi o pluralizmu sadržaja omogućava konstantno nizak nivo pluralizma vesti, kao i ozbiljne redukcije pluralizma koje su se dogodile u poslednjih godinu-dve, a bez ikakve reakcije regulatornog tela za elektronske medije, koje ima direktnu obavezu da medijski pluralizam štiti.

Najvažniji propust medijskih zakona je to što se oni ne bave strukturnim uzrocima koji presudno utiču na pluralizam sadržaja, a oni su u oblasti medijske ekonomije.

 

Crna rupa medijske ekonomije

O medijima u Srbiji veoma se retko govori kao o medijskoj industriji. To je znak da je medijski sistem još uvek u procesu tranzicije. Odnosno, daleko je od sistema koji je dobro razvijen i dobro regulisan, ali je daleko i od onoga što je bio u bivšoj jednopartijskoj državi. Opstajući negde između, kombinuje neke od najgorih karakteristika od oba.

Osnovni problem medijskog sistema je poslovni model medija. Model je kombinacija još uvek ne potpuno razvijenog tržišnog modela i još uvek ne potpuno napuštenog modela državnog finansiranja medija.

Već 15 godina Srbija ne može da se odluči da li javni interes u oblasti informisanja bolje štiti državno ili privatno vlasništvo. Svaki put kad se odluči u korist privatnog vlasništva, dolazi do opstrukcije ove orijentacije. Do poslednje opstrukcije je došlo pre mesec dana, sa produženjem roka za privatizaciju manje od 10 odsto preostalih medija u državnom vlasništvu. Ipak, glavno pitanje ovde nije oblik vlasništva nego način finansiranja medija.

U Srbiji postoji ogroman broj medija – oko 1400, prema padacima iz marta 2015. godine. To nije znak dobro razvijene medijske sfere već je posledica neregulisanog i netransparentnog medijskog tržišta.

Većina medija se finansira prihodima od oglašavanja. Tržište oglašavanja, međutim, predstavlja veliku crnu rupu. Veoma se malo zna o finansijskim operacijama na tržištu oglašavanja. Poznata je samo procena vrednosti oglasnog tržišta koja dolazi iz jednog, komercijalnog izvora. Podaci o najvećim oglašivačima se zasnivaju na formalno prikazanim, a ne ralno plaćenim cenama oglašavanja. Oglašivači malo znaju o uspehu medija kod publike. Ove informacije su oskudne, monopolisitčke i podložne sumnji. Jedini sistem za oditovanje tiraža, ABC Srbija, prestao je da radi pre nekoliko meseci, navodno zato što izdavači štampanih medija nisu bili spremni da dostave pouzdane podatke o svojim tiražima. Informacije o tv publici dolaze samo iz jednog izvora, a o radiju se prikupljaju suviše retko.

Oglasno tržište je siromašno i prezasićeno. Sa oko 140-170 miliona eura ono finansira 1400 medija. Medijski biznis nije profitabilan. Čak i najkomercijalniji mediji prave finansijske gubitke. Proslečna plata zaposlenih u medijima je manja od prosečne plate za sve druge ekonomske aktivnosti.

Tržište oglašavanja se ne rukovodi ekonomskim razlozima. Da je tako, veliki broj medija bi se već ugasio. Ali oni i dalje opstaju, iako nisu održivi. Njihovi vlasnici i finansijeri nadoknađuju finansijske gubitke drugim vrstama dobiti.

Defektno medijskog tržište dovodi do hiper konkurencije, prekomerne komercijalizacije medijske produkcije, kopiranja uspešnih medijskih formata, “copy-paste” novinarstva, podmetanja pr-a kao novinarskog rada, opšte trivijalizaijce sadržaja i tabloidizacije kvalitetnih medija.

Važan faktor tržišta oglašavanja su politički povezane oglasne agencije, koje vode ljudi sa bliskim vezama sa političkim partijama. Posle svakih izbora menja se lista najuspešnijih oglasnih agencija.

Pošto je tržište prezasićeno, siromašno i disfunkcionalno, mediji su prisiljeni da se okreću prema drugim izvorima novca. Postoje samo dva značajna dodatna izvora – tajkuni, sa svojim posebnim interesima, i država, takođe sa svojim partokratskim prioritetima i interesima.

Udeo javnog novca u finansiranju medija nije poznat. Na osnovu nepotpunih podataka, procenjuje se da iznosti od 25 to 40 odsto. Državne institucije finansiraju medije na mnogo nekontrolisanih načina, pa je ovaj udeo svakako mnogo veći. Državni novac se u medije usmerava preko usluga po ugovoru, specijalizovanih usluga, preko javnih preduzeća, kredita i pozajmice, vanrednih budžetskih subvencija, restrukturiranja duga, itd. Pristup ovim oblicima finansiranja nemaju svi mediji. Oni su za državne organe pogodni kanali za uticaj na medijski sadržaj.

U postojećim okolnostima ekonomskog poslovanja medija, sadržaji koji štite javni interes nemaju prođu. Njih niko finansijski ne nagrađuje. Mediji koji su opredeljeni za društeno odgovorno i kvalitetno novinarstvo lako mogu biti kažnjeni presecanjem finansijskih tokova. Mediji su primorani da ulaze u klijentelističke odnose sa vladajućim političkim partijama i nastajućom ekonomskom elitom, što ima poražavajuće posledice po pluralizam medijskih sadržaja.

 

Preporuke

Da bi se razmonitirali mehanizmi koji ugrožavaju medijski pluralizam, potrebno je stvoriti funkcionalno i transparentno tržište koje omogućuje održivost medija. Medijski sistemi zanosvani na režimu dozvola za emitovanje treba da se zasnivaju na ekonomskoj računici, a ne na tehnološkim mogućnostima, kao što je slučaj u Srbiji. Medijima mora biti omogućena profitabilnost na tržištu kojom će steći finansijsku nezavisnost od politički kontronlisanih finansija.

Kvalitetni mediji treba da dobiju poreske olakšice, a oni sa značajnim sadržajima u javnom interesu smanjene nadoknake za emitovanje. Novinarima treba smanjiti poreze na autorske honorare.

Finansijske operacije medija treba da budu transparentne prema osobenostima medijske ekonomije, što sada nije slučaj jer se one tretiraju isto kao za sve druge ekonomske subjekte.

Svi javni fondovi treba da budu regulisani tako da se ne mogu koristiti na arbitraran način. Zakon o oglašavanju mora posebno da uredi oglašavanje državnih institucija.

Treba povećati obim državnih fondova za medijsku produkciju sadržaja u javnom interesu. Oni ne treba da služe kao socijalna pomoć medijima za preživljavanje već kao podrška javnosti kojoj su potrebni visoko kvalitetni medijski sadržaji.

Medijska politika treba da ojača neprofitne medije civilnog sektora.

 

(Izlaganje na međunarodnoj konferenciji “Sloboda izražavanja, mediji i (auto)cenzura u zemljama OEBS”, održanoj u Beogradu 20 i 21. jula u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji)

  

PROJEKTI

STRANA ::: 1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment