POLITIČKA REPREZENTACIJA MANJINA I OČUVANJE MULTIETNIČKOG IDENTITETA VOJVODINE

Novi Sad, 26. septembar 2007.

Zaključci i preporuke drugog okruglog stola

Pitanje političke reprezentacije manjina jedno je od ključnih sa kojim se suočava svaka etnički pluralna zajednica. Raspravljajući na temu "Politička reprezentacija manjina i očuvanje multietničkog identiteta Vojvodine" učesnici drugog u nizu okruglog stola u okviru projekta "Promovisanje multietničkog identiteta Vojvodine" podvukli su značaj političke reprezentacije manjina za ukupnu legitimnost predstavničkih institucija, stabilnost društva, očuvanje identiteta pokrajine i, konačno, kretanje Srbije ka evropskim integracijama.

Uvažavajući činjenicu da je za pripadnike manjina pitanje reprezentacije dvostruko važno, jer se ne odnosi samo na konstituisanje predstavničkih organa na lokalnom i pokrajinskom nivou, nego i unutar same manjinske zajednice, učesnici rasprave su istakli da se i u ovoj oblasti uočava izostanak sistematičnih i promišljenih napora na unapređenju položaja manjina. Podsećajući na činjenicu da o tom pitanju uglavnom govori pod pritiskom ključnih političkih događaja kakvi su izbori, da se pojednostavljuje i svodi na dogovore i nagodbe stranačkih aktera, učesnici okruglog stola su predložili da se u cilju iznalažanja najoptimalnijeg modela:
- Krene od načela pozitivne diskriminacije, te da se mere koje su u tom pogledu već poduzete (prirodni prag, manji broj potpisa za predaju manjinskih listi) nadograde novima (garantovani mandati, na primer);
- Da se u preračunavanju glasova u mandate koristite formule koje su pogodnije za manjine (npr. Nimajerova umesto Dontove formule);
- Da se potstakne otvaranje velikih stranaka prema manjinama kako bi njihove predstavnike kandidovale na svojim listama (rezervisana mesta za manjine)
- Da se u okviru finansijskih sredstava namenjenih izbornoj kampanji predvide posebni benefiti za manjinske liste.

Kada je reč o reprezentaciji putem nacionalnih saveta učesnici u raspravi založili su se za:
- Neposredan izbor nacionalnih saveta
- Precizno definisanje njihovih nadležnosti putem zakona o nacionalnim savetima
- Stabilno finansiranje
- Potpunu transparentnost u radu

Tokom rada okruglog stola posebno je naglašeno i sledeće:
- Da se prestane sa potiskivanjem i marginalizacijom manjinskog pitanja, te da se tome pitanju, unutar posebne državne strategije, pristupi na obuhvatan i sistematičan način,
- Da se kontinuiranim naporima menja opšti diskurs prema manjinama. Umesto zahtevane lojalnosti potrebno je ukazivati na to da su pripadnici manjina ravnopravni građani koji, i pored toga, a radi očuvanja svog identiteta, imaju potrebu i za posebnim merama zaštite, počev od obrazovanja do izbora za predstavnička tela političke zajednice.

I.

Pitanje političke reprezentacije manjina jedno je od pitanja kojem se u Srbiji mora posvetiti više pažnje ukoliko Srbija želi da se konstituiše kao stabilna, uređena i demokratska zajednica. Ovim rečima bi se, na najkraći način, mogla sumirati rasprava koju je na temu "Politička reprezentacija manjina i očuvanje multietničkog identiteta Vojvodine" Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji organizovao krajem septembra u Novom Sadu.

Učesnici okruglog stola izrazili su snažno i nepodeljeno uverenje da se na pitanju reprezentacije manjina dokazuje zrelost i privrženost jedne zajednice demokratskim vrednostima. Pored toga, u raspravi je ukazano i na važnost ovog pitanja sa stanovišta političke kohezije i stabilnosti društva, ali i očuvanja vojvođanskog identiteta. U prvom slučaju adekvatnim reprezentovanjem manjina se zadovoljava njihov interes za priznanjem, ali i obezbeđuje legitimnost predstavničkih tela države u čijem radu manjine participiraju, dok je u drugom slučaju identitet Vojvodine utoliko lakše učuvati ukoliko su u njenim predstavničkim telima manjine zastupljene u većem broju. Na kraju, ovo pitanje, po mišljenju učesnika u raspravi, nije nevažno i sa stanovišta evropskih integracija koje, kao jedan od uslova, podrazumevaju i prisustvo manjina u izbornim predstavničkim organima.

II.

Uvažavajući činjenicu da na reprezentovanje manjina utiče više činilaca - jedni su vezani za sam izborni sistem (izborne jedinice, visina cenzusa, formule pomoću kojih se glasovi pretvaraju u mandate, itd), dok se drugi odnose na činioce izvan izbornog sistema (politička organizovanost manjine, broj njenih pripadnika, njihova teritorijalna /de/koncentracija, itd) - učesnici u raspravi su naglasili nekoliko važnih momenata:

Najpre, istaknuto je da je konstruisanje odgovarajućeg modela manjinske reprezentacije lakše ukoliko se može osloniti na odgovarajuću političku kulturu. Nasleđena politička kultura ocenjena je kao nedemokratska i nesenzibilna u odnosu na manjine, jer ih tretira kao "teret" i "smetnju". Pod znak pitanja dovedena je privrženost političke elite demokratskim principima - imajući u vidu njenu spremnost da, prvo, u izbornoj godini menja izborna pravila i, drugo, da pod firmom zaštite manjina protežira vlastite (grupne, odnosno stranačke) interese, kao i nespremnost da ispuni obaveze utvrđene bilateralnim sporazumom (sa Republikom Hrvatskom, na primer) u pogledu zastupljenosti manjina u predstavničkim i izvršnim telima.

Drugo, naglašeno je da u složenim, višeetničkim društvima izborni sistem mora zadovoljiti nekoliko kriterija: prvo, mora što je moguće bolje reprezentovati volju birača; drugo, mora biti što jednostavniji; treće, mora stabilizirajuće delovati na međuetničke odnose u društvu; i, četvrto, mora omogućiti formiranje stabilnih institucija.

Treće, polazeći od činjenice da u srbijanskom društvu postoje velike asimetrije i između samih manjina, a ne samo na liniji većina - manjina, izneto je mišljenje da bi na različite manjine trebalo primeniti različite institute kako bi im se omogućila zastupljenost u parlamentu. To je pitanje naročito interesantno kada je reč o tzv. malim manjinama koje, s obzirom na oskudne demografske kapacitete, ne mogu obezbediti predstavnike u parlamentu. Ideja da se to pitanje reši preko njihovog zajedničkog predstavnika nije ocenjena kao dobra, jer otvara niz pitanje među kojima i pitanje legitimiteta i odgovornosti takvog predstavnika s obzirom na njegovu dužnost da zastupa interese manjina kojima ne pripada i sa kojima ne deli iste fundamentalne vrednosti (jezik, kultura, religija, itd). S tim u vezi, postavljeno je i pitanje da li svaka nacionalna zajednica mora imati svog(je) predstavnika(e) u parlamentu. Izvesne nedoumice izazvalo je i tumačenje člana 180 Ustava Srbije u kome se kaže da će se u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave u kojima živi stanovništvo mešovitog nacionalnog sastava omogućiti srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u skupštinama, u skladu sa zakonom. Po mišljenju pojedinih učesnika reč "omogućuje se" ne odnosi se na jednakost rezultata, nego na jednakost šansi.

Kada se radi o garantovanim mandatima, kao jednom od rešenja kojim se može poboljšati prisustvo manjina u predstavničkim telima, u raspravi je istaknuto da su garantovana mesta u parlamentu moguće i sasvim legitimno rešenje, lako primenjivo u društvima u kojima postoji mali broj manjina, što sa Vojvodinom nije slučaj. U zajednicama u kojima postoji veliki broj manjina koje se, uz to, veoma razlikuju u pogledu brojnosti, organizovanosti i spremnosti da učestvuju na izborima, mora se odgovoriti na neka prethodna pitanja. Na primer - kako će se i na temelju kojih kriterija odrediti koje manjine imaju pravo na vlastite političke predstavnike, ili kako će primena ovog instituta delovati na međuetničke odnose? Izraženo je uverenje da bi to moglo voditi pogoršanju međuetničkih odnosa i napadima na manjine od strane onih političkih aktera koji su, upravo zahvaljujući garantovanim mandatima, onemogućeni da formiraju skupštinsku većinu.

Po mišljenju pojedinih učesnika u raspravi proporcionalni sistem sa prirodnim pragom za manjine je najoptimalnija solucija. Prednost ovog rešenja je u tome što se njime a) zadovoljavaju pravedni zahtevi manjina za političkom reprezentacijom; b) osigurava se individualno pravo izbora, jer se pripadnicima manjina omogućuje da glasaju za svoje nacionalne partije, ali i za (većinske) partije građanske orijentacije, ako nalaze da one bolje izražavaju njihove preferencije; c) ne zahteva se od učesnika u izbornom procesu da deklarišu svoju nacionalnu pripadnost, što znači da se njime i d) pripadnicima većine omogućuje da, ako to žele, glasaju za manjinske stranke i, napokon, e) primena ovog modela ne podrazumeva formiranje posebnih biračkih spiskova, što je nužno kada se prisustvo manjina u parlamentu nastoji obezbediti putem garantovanih mandata.

Četvrto, tokom rada okruglog stola još jedan momenat je, kao izuzetno važan, apostrofiran u više navrata. Radi se o tome da je učešće manjina u konstituisanju i radu predstavničkih organa značajno ne samo kada je pitanju lokalna, pokrajinska ili republička razina organizacije društva, nego se dotiče i veoma važnog pitanja predstavništva unutar same manjinske zajednice.

Na sam način funkcionisanja i konstituisanja nacionalnih saveta, kao ključnih predstavničkih organa manjinske samouprave, izrečeno je u raspravi niz kritičkih ocena.

Najpre, sa demokratskog stanovišta, postojeći, elektorski način izbora nacionalnih saveta ocenjen je kao neodrživ. On mnogo više podseća "na feudalnu izbornu kuriju, nego na istinski demokratski proces". Saveti se, zatim, retko sastaju, a prenošenjem uopštenih i nedefinisanih ovlašćenja na njihova izvršna tela stvoren je "netransparentan, kvazikabinetski sistem vladavine" u kome se pitanje odgovornosti i ne postavlja. Napokon, državni organi prilikom donošenja odluka koje tangiraju interese manjina ne poštuju uvek zakonsku obavezu da nacionalne savete konsultuju i uključe u proces odlučivanja.

U raspravi je istaknuto i da je jednom broju nacionalnih saveta istekao mandat, te da novi nisu izbarani, jer nije donet zakon kojim bi se to pitanje regulisalo. Činjenica da oni i dalje funkcionišu proizvodi, kako je rečeno, više štetnih posledica: prvo, diskredituje nacionalne savete i svodi ih na sinekuralne institucije; drugo, kompromituje njihovu privrženost vladavini prava i, treće, potvrđuje da u srbijanskoj politici nema nikakvih principa, načela i univerzalnosti. Odgovornost zbog takvog, nezadovoljavajućeg stanja upućena je na adresu državnih vlasti, ali, isto tako, i na adresu manjinskih elita.

III.

Svi učesnici pozvani na okrugli su, u načelu, potvrdili dolazak. Međutim, neposredno pred održavanje okruglog stola jedan je učesnik (iz Zrenjanina) otkazao učešće zbog profesionalnih obaveza (u ondašnjoj gimnaziji) i nagovestio da najverovatnije neće biti u mogućnosti da učestvuju ni u radu preostala dva okrugla stola. Na sam dan održavanja okruglog stola organizatora je obavestio i učesnik iz Novog Sada da (zbog ispitnih obaveza na fakultetu) neće učestvovati u raspravi.

Imajući u vidu upućenost prof. Marijane Pajvančić, stručnjaka za izborno pravo, u predmet rasprave organizator ju je zamolio da prihvati ulogu uvodničara. Međutim, zbog obaveza koje je imala u Crnoj Gori ni ona nije učestvovala u raspravi. No, uz dozvolu za objavljivanje u zborniku, ona je organizatoru dostavila svoj pisani prilog koji je i potom prosleđen prisutnima. Pored toga, učesnicima u raspravi su prosleđeni i prilozi Slavena Bačića i Miroslava Samardžića.

IV.

Nakon završetka okruglog stola organizovana je konferencija za novinare, na kojoj su govorili Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora, Slaven Bačić, advokat i publicista iz Subotice, i Mirko Đorđević, publicista iz Šimanovaca.

Prisutni novinari su upoznati sa sadržinom projekta, osnovnim rezultatima rasprave i zaključcima. Novinare su takođe interesovali komentari učesnika nekih aktualnih događaja, poput zabrane marša "Nacionalnog stroja" u Novom Sadu.

Događaj su pokrivale sledeće agencije i redakcije: Beta, Dojče Vele, Dnevnik, Radio Novi Sad, TV Panonija, TV Delta. Sutradan je TV Novi Sad, redakcija na romskom jeziku, uzela od organizatora izjavu vezanu za rad okruglog stola.

Okrugli sto "Politička participacija manjina i očuvanje multietničkog identiteta Vojvodine" održan je u okviru projekta "Promovisanje multietničkog identiteta Vojvodine" koji se realizuje uz pomoć Evropske unije, u okviru Europe Aid programa.