|
Budući da je tada bilo zaraženo čak 30 osoba, od
kojih je četvoro već bilo hospitalizovano na Infektivnom odeljenju
bolnice u Čačku, jasno je da su se prvi oboleli pojavili ranije. Već
ta činjenica je, sama po sebi, dovoljna da se otvore mnoga pitanja i
pokrene utvrđivanje odgovornosti.
Prvo pitanje je zbog čega se za trovanje saznaje
sa zakašnjenjem i da li je, i ko propustio da preduzme neophodne
mere na vreme, koje bi možda i spasile neki od izgubljenih ljudskih
života.
Jedna pretpostavka je da su trovanje prećutali
zaposleni u Domu, pre svih, medicinsko osoblje i vlasnik, izvesni
Pero Marić. Njegova izjava da su se korisnici verovatno otrovali
uskršnjim jajima koje im je donela rodbina, svakako je loš pokušaj
prikrivanja istine i prebacivanja odgovornosti, ali je zanimljiva iz
drugog razloga. Naime, pored toga što je nemoguće da su baš svi
zaraženi jeli ista jaja (a među njima su i zaposleni, pa i osobe iz
domskog okruženja), Marićeva izjava otkriva da je zaraza otkrivena
bar 2-3 dana ranije, jer se Uskrs ove godine proslavljao 12. aprila.
Ukoliko bi se ta pretpostavka pokazala kao tačna,
treba utvrditi od koga je potekla inicijativa da se prema zdravlju
starih i nemoćnih korisnika postupi na, najblaže rečeno, skandalozan
način. Olako tretiranje dijareje, mučnine, povišene temperature i
drugih simptoma koji su se jasno ispoljili kod svih korisnika Doma,
nije samo besprizorno i površno, već se radi o teškom krivičnom delu
ugrožavanja zdravlja. Pritom, sasvim je jasno da su te simptome
apsolutno morali da primete svi zaposleni kojih inače nema mnogo,
kao što je nesumnjivo i da je vlasnik Doma bio upoznat sa situacijom
i da je o tome morao da obavesti Zavod za javno zdravlje u Čačku. Da
li je to uradio, ili nije, treba da pokaže istraga. Ako bude
sprovedena valjano, biće lako da se utvrdi i stepen odgovornosti
svih koji su učestvovali u ovom (ne)delu.
Druga mogućnost, manje verovatna, jeste da
čačanski Zavod za javno zdravlje nije adekvatno odreagovao na
opasnost da pred sobom ima epidemiju, i to sa mogućim ozbiljnim
posledicama. Međutim, proglašenje epidemije je definisano striktnim
pravilima i ne zavisi od slobodne procene, upravo da bi se izbeglo
nekontrolisano širenje neke bolesti. Po svemu sudeći, Zavod je
reagovao pravovremeno jer je u bolnici već bilo četvoro pacijenata
iz Doma, što je više nego dovoljno za proglašavanje epidemije. Pravo
pitanje je da li je Dom odmah, nakon pojavljivanja dva povezana
slučaja, obavestio Zavod za javno zdravlje, ili je to ipak učinila
bolnica i kad? Pitanje nimalo nije retoričko, niti beznačajno, i
takođe mora biti predmet istrage.
Ipak, ono što se dešava poslednjih dana otvara i
druga pitanja i daje mnogo povoda za zabrinutost. Sudeći po izjavama
aktera ovog tragičnog događaja i medijskim izveštajima, više je nego
jasna namera da se slučaj stavi “ad acta” jer su, kako ispada, svi
radili svoj posao “u okviru zakona”, što znači da odgovornosti nema.
Na to upućuje i izjava gradonačelnika Čačka Vojislava Ilića, koji je
rekao da je "najvažnije da se utvrdi da li su sve nadležne službe
intervenisale i reagovale po pravilima". Dakle, ako je “po
pravilima”, šestoro mrtvih nije problem.
Inspektorat socijalne zaštite, koji je izvršio
vanredni nadzor nakon izbijanja epidemije, saopštio je da se njegova
nadležnost odnosi samo na utvrđivanje zakonitosti rada i ispunjenja
standarda za pružanje usluge socijalne zaštite. Biljana Zekavica,
načelnica ovog sektora pri Ministarstvu rada, zapošljavanja i
socijalne politike, rekla je da Dom ima ugovor sa Zavodom za javno
zdravlje u Čačku, koji je obavezan da redovno kontroliše hranu.
S druge strane, direktorka Zavoda u Čačku, Ana
Mišović, kaže da oni nemaju nadzor nad sanitarno-higijenskim
statusom objekta jer im je novi Zakon o bezbednosti hrane oduzeo to
pravo. Prema njenim rečima, Zavod vrši sužen obim pregleda namirnica
i ne radi pregled na salmonelu jer on nije obavezan.
I šefica Odseka za sanitarni nadzor Moravičkog
okruga, Svetlana Tadić, kaže da na osnovu pomenutog zakona sanitarna
inspekcija nema ingerencije da vrši nadzor nad hranom koja se
koristi u Domu.
Šef Odseka zdravstvene inspekcije iz Užica pri
Ministarstvu zdravlja Zoran Ševarlić, rekao je da je vlasnik u
januaru podneo zahtev za utvrđivanje uslova za obavljanje
zdravstvene delatnosti lekara opšte prakse u Domu za stare, te da je
ova inspekcija utvrdila da je u tom smislu - sve u redu. Zdravstvena
inspekcija nije radila druge kontrole, jer za to nije ovlašćena i
"nije bilo razloga".
Tako je krug zatvoren. Za ispravnost hrane u
socijalnoj ustanovi za stare, koji su zbog svojih godina u visokom
bezbednosnom riziku, niko nije zadužen.
Helsinški odbor za ljudska prava je u više svojih
izveštaja signalizirao da među različitim ministarstvima ne postoji
dobra komunikacija, a posebno je upozoravao na opasnost zbog
nepostojeće ili loše zakonske regulative o zdravstvenoj zaštiti
osoba koje su smeštene u ustanovama pod ingerencijom ministarstva
socijalne politike ili pravde. Na žalost, praksa “gluvih telefona”
između različitih ministarstava uporno opstaje. Ovog puta,
indirektna posledica je šestoro mrtvih.
Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i
socijalna pitanja Aleksandar Vulin konstatuje da zakonska rešenja
koja regulišu rad inspekcija nisu dobra, jer inspekcije nisu dužne
da jedna drugoj prijavljuju eventualne propuste. Takođe, kaže da u
ministarstvu imaju pravilnik koji se odnosio na državne domove za
stare, po kojem su oni u obavezi da obaveste ministarstvo o svakoj
incidentnoj situaciji i dodaje “a sada smo važenje proširili i na
privatne”. Zašto do sada nije pokrenuo pitanje izmene zakona, nije
objasnio.
Elementarno nepoznavanje sistema socijalne zaštite
i svih njegovih specifičnosti, koje su zaista mnogobrojne i u Srbiji
jako komplikovane, ne može biti opravdanje za ministra Vulina. Ako
ništa drugo, budući da je na čelo ministarstva došao kao politički
kadar, morao je da sasluša pametnije i stručnije od sebe. Tako bi na
vreme uvideo da nije normalno da njegovo ministarstvo izdaje licence
za rad, a ne kontroliše da li oni koji ih dobiju (bilo da su državne
ili privatne ustanove u pitanju) i nakon toga ispunjavaju uslove
neophodne za zbrinjavanje ljudi. Pritom, nije neophodno da sve
inspekcije budu pod jednim ministarstvom, kako to smatra i sa
naknadnom pameću predlaže Vulin, ali ministarstvo socijalne politike
mora kontrolisati da li je ustanova pod redovnim inspekcijskim
nadzorom. Problem je u tome što su i posete iz ministarstva retke, a
u ovom slučaju ih nije ni bilo.
Ministar Vulin, iako nadležan za zakone u oblasti
socijalne politike, ne može da objasni kako je moguće da njegovo
ministarstvo nema informacije o otvaranju raznih privatnih domova za
stare, koji po Srbiji niču kao pečurke posle kiše. Samo u prošloj
godini zatvoreno je nekoliko takvih objekata, i to nakon “dojava”
ministarstvu o nepravilnostima u radu, kada se i otkrilo da te
ustanove nemaju dozvole za rad. Da se Vulin više bavi socijalnom
zaštitom a manje politikom, lako je mogao da inicira npr. uvođenje
obaveze da svako privredno društvo koje namerava da pruža usluge iz
oblasti socijalne zaštite, pre dobijanja rešenja od Agencije za
privredne registre, mora da dobije dozvolu za rad ministarstva. Kad
već nije tako, od koristi bi bila makar i naknadna informacija iz
APR-a, da se određeni privredni subjekat registrovao za tu
delatnost. Ovako, ustanove počinju sa radom kao privredni subjekti i
na osnovu rešenja APR-a, dok ministarstvo nema pojma da one uopšte i
postoje - sve dok ne dobije prijavu o nekoj neregularnosti, ili dok
se ne dogodi tragedija poput ove u Vranićima. Ipak, Vulin zna da
takve ustanove postoje, jer je u petak, 24. aprila, izjavio da je
cilj ministarstva da svi objekti socijalne zaštite do kraja 2015.
dobiju licencu.
Da ministarstvo ima mnogo problema kako sa
dozvolama, tako i sa nadzorom ustanova, potvrdila je i Biljana
Zekavica. Naime, ministarstvo je 24. januara prošle godine zabranilo
Petru Mariću iz Čačka pružanje usluge smeštaja odraslim i starijim
licima “u ilegalnom domu za stare” u Vranićima, on je postupio po
rešenju, ali je privredno društvo “Dvoje” već 14. aprila dobilo
licencu na pet godina, jer je ministarstvo konstatovalo da su u
međuvremenu ispunjeni uslovi i standardi za pružanje usluga domskog
smeštaja. Ministarstvo još tvrdi da “u periodu od izdavanja licence
nije bilo primedbi na rad Doma i kvalitet zaštite korisnika”, ali
nije saopštilo da li je i koliko puta izvršilo nadzor u ovoj
ustanovi. Imajući u vidu da je Dom otvoren još 2012. godine, što
znači da ministarstvo bezmalo dve godine nije znalo za njegov rad,
verovatno je da inspekcije nije bilo ni nikon izdavanja licence.
U međuvremenu se saznalo i da je protivpožarni
inspektor 20. marta naložio Mariću da obustavi rad zbog nebezbednih
uslova u kojima žive nepokretna lica. O tome niko nije obavestio
ministarstvo, kome je to dodatni razlog za skidanje odgovornosti sa
sebe.
“Informaciju nismo dobili niti od vlasnika niti od
inspektora, iako su bili u obavezi to da učine. Samo zbog
neispunjavanja mera protivpožarne zaštite u objektu mi bismo doneli
odluku o oduzimanju licence, to jest zatvaranju doma”, rekli su u
Ministarstvu rada.
Ministarstvo je vanrednim nadzorom ustanovilo i da
Dom nema dovoljno zaposlenih, da neki radnici nisu prijavljeni, a na
pitanje kako je moguće da takva ustanova radi ako ne ispunjava
odgovarajuće uslove, Zekavica je kazala da je "najlakše dati zabranu
i zatvoriti objekat, ali se pre svega mora misliti o zdravstvenom
stanju korisnika koji su na smeštaju". Ovakva izjava potvrđuje
sumnju da ministarstvo, bar u nekim slučajevima zna za postojanje
nelegalnog objekta, ali je spremno da “zažmuri” jer nema rešenje za
veliki broj starih i bolesnih o kojima niko ne želi da brine. To je,
na žalost, još jedna gorka istina, ali koja opet govori da ni
Ministarstvo socijalne politike, ni Ministarstvo zdravlja ne rade
svoj posao kako treba.
Za razliku od ministra Vulina, njegov kolega
Zlatibor Lončar je makar posetio obolele koji su smešteni u bolnici
u Čačku, verovatno svestan da Ministarstvo zdravlja snosi deo
krivice za propuste u ovom slučaju. Aleksandar Vulin, međutim, čak i
ne vidi svoju moralnu odgovornost i na pamet mu nije palo da ponudi
ostavku, što bi bilo očekivano. To je još samo jedan u nizu razloga
zbog čega je on jedan od najgorih ministara rada, zapošljavanja i
socijalne politike, ikad.
Međutim, nedodirljivost najviših državnih
službenika ne sme biti razlog da se i ovaj slučaj, kao i mnogi drugi
pre njega, završi konstatacijom da su “krivi zakoni”, jer su za
njihovo donošenje i sprovođenje ipak nadležne konkretne institucije,
ustanove i pojedinci. Ako već vlast ne reaguje, za tužilaštvo nema
“opravdanja”. Od otuđenog i odavno dehumanizovanog društva teško je
očekivati pritisak i probuđenu savest. Da nije tako, stari i nemoćni
ne bi ni bili u ovakvoj situaciji – napušteni i nezaštićeni. |
